Против правноснажне пресуде донете у другом степену, става другог тачка 2. и 3. изреке, како произлази из образложења, тужиља је благовремено изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011… 10/2023, у даљем тексту: ЗПП), и утврдио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда из члана 374. став 1. ЗПП које су предвиђене као дозвољени разлог за ревизију по члану 407. став 1. овог закона.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је лишена слободе 08.10.2016. године, због сумње да је извршила кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, из члана 246. став 3 у вези става 1. КЗ, што је потврђено решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Ужицу од 10.10.2016. године. Тужиљи је притвор продужаван, из разлога прописаних чланом 211. став 1. тач. 4. ЗКП, односно због могућности настанка узнемиравања јавности. Решењем Вишег суда у Ужицу од 21.06.2017. године, притвор је укинут и одређена је мера забране напуштања стана са применом електронског надзора, која је укинута решењем Вишег суда у Ужицу од 25.08.2017. године. Тужиља је била неосновано лишена слободе укупно 321 дана, (257 дана у притвору и 64 дана забрана напуштања стана уз електронски надзор). Правноснажном пресудом Вишег суда у Ужицу К 15/17 од 25.08.2017. године, тужиља је ослобођена од оптужбе да је извршила кривично дело поводом кога је лишена слободе. У време одређивања притвора имала је 37 година, била је приватни предузетник 15 година и уживала значајан углед у граду. Услови у притвору су били лоши, просторија је била мала и прљава, вођена је медијска хајка, а након што је пуштена на слободу, средина у којој живи је променила однос према њој. Према налазима и мишљењима судских вештака утврђено је да тужиља има аутоимуну болест-Хашимото у виду хроничног имуногеног тироидитиса, чији узрок је генетска предиспозиција, (вештака ендокринолога), да је у време притвора трпела физичке болове због већ постојећих гинеколошких проблема, да је у марту месецу 2016. године прекинута трудноћа тужиље и да код тужиље постоји секундарни инфертилитет а не урођени стерилитет, (вештака гинеколога), да су у време боравка у затворским условима, душевне патње и болови, као и страх били средњег интезитета, док је у време кућног притвора страх био благог и средњег интезитета.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужиљи припада право на накнаду нематеријалне штете коју је претрпела због неоснованог лишења слободе, као и накнада за претрпљени страх и претрпљене физичке болове, сходно члану 200. ЗОО и члану 583. Закона о кривичном поступку. Првостепени суд је, узимајући у обзир све објективне и субјективне околности, а нарочито налазећи да постоји допринос тужиље настанку штетног догађаја од 50%, оценио да је постављени захтев тужиље делимично основан, и да висина правичне новчане накнаде због неоснованог лишења слободе износи 1.605.000,00 динара, претрпљеног страха 500.000,00 динара, и претрпљених физичких болова 250.000,00 динара. Наведене новчане износе, као правичну накнаду, досудио јој је са законском затезном каматом на основу члана 277. став 1. ЗОО при чему је и истовремено одбио захтев тужиље по тим правним основима преко досуђене накнаде, као превисоко постављен.

Другостепени суд је одлучујући о жалбама странака делимично преиначио првостепену пресуду тако што је обавезао тужену да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе исплати још 395.000,00 динара, укупно 2.000.000,00 динара, са припадајућом законском затезном каматом, док је у преосталом делу одбио тужбени захтев преко досуђеног, до траженог износа. Налазећи да душевни болови услед неоснованог лишења слободе представљају јединствен вид штете који обухвата све штетне последице нематеријалне штете везане за личност оштећене које су проистекле из неоснованог лишења слободе као и да претрпљени страх тужиље не превазилази ниво страха који би оправдавао досуђење посебне накнаде за овај вид штете, закључио да тужиљи не припада посебна накнада по овом основу и у том делу одбио захтев у целости.

По налажењу Врховног суда, неосновано се наводима ревизије истиче да је материјално право од стране другостепеног суда погрешно примењено приликом утврђења права и одмеравања висине правичне новчане накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе. Правилно је другостепени суд закључио да се у овом случају ради о јединственом виду нематеријалне штете, а разлоге које је навео у свему прихвата и ревизијски суд.

Остварење права на накнаду штете због неоснованог лишења слободе, која обухвата све штетне последице изазване боравком у притворским условима, не искључује могућност истицања посебних захтева за накнаду нематеријалне штете услед тежих облика угрожавања психичког и физичког интегритета притвореног лица или наступања теже болести. Ипак, да би дошло до остварења наведеног права, описана повреда интегритета и здравља мора да буде у јасној узрочно-последичној вези са боравком у притворским условима. У конкретном случају, душевне патње тужиље изазване притворским условима представљају класичне облике повреде права личности које се у целости компензују досуђивањем јединствене накнаде за неосновано лишење слободе. Исто тако, исправно суд закључује да претрпљени страх не оправдава досуђивање посебне новчане накнаде у смислу члана 200. Закона о облигационим односима, јер није утврђено да је по том основу за тужиљу настао посебан вид штете, независан од нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе као јединственог вида нематеријалне штете за повреду права личности до које је дошло приликом лишења слободе и при чему страх није нарушио психичку равнотежу тужиље нити је оставио последице на њено душевно здравље у виду настанка психичких обољења.

Приликом одмеравања висине накнаде за тражени вид штете, по оцени Врховног суда, другостепени суд је водио рачуна о свим објективним и субјективним околностима које утичу на природу, тежину и трајање душевних болова насталих услед неоснованог лишења слободе, као што су природа и тежина кривичног дела које је тужиљи стављено на терет, дужина трајања лишења слободе (321 дана), животно доба, породични и лични статус, углед који је оштећена уживала у својој животној и радној средини, последице лишења слободе на здравствено стање, тешке услове боравка у притвору, однос средине према тужиљи након лишења слободе као и значај повређеног добра и циљ коме служи ова накнада. Имајући у виду наведено Врховни суд сматра да је у конкретном случају за овај јединствени вид штете правилно одмерена правична новчана накнада и да досуђен износ тужиљи пружа сатисфакцију за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе. Наведени износ одговара значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, јер би досуђење већег износа погодовало тежањама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом у смислу члана 200. став 2. Закона о облигационим односима.

Ни осталим наводима у ревизији, које је овај суд такође ценио, не доводи се у сумњу правилност побијане одлуке, због чега их посебно није образложио.

Правилна је и одлука о трошковима поступка донета применом чл. 165. ЗПП.

Из изнетих разлога, на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Како је ревизија тужиље одбијена као неоснована, одбијен је и захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка, па је на основу члана 165. у вези члана 153. став 1. ЗПП, одлучено као у ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић