Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Pravnosnažnom presudom odlučeno je zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kojom je utvrđeno da je tužbeni zahtev delimično osnovan, primenom Zakona o obligacionim odnosima, Zakona o radu, Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Naime, tužilac se povredio nakon što je parkirao službeno vozilo na prostoru koji služi za parkiranje policijskih vozila ispred Policijske stanice u Sijerinskoj banji, kada se okliznuo na neočišćeni zaleđeni plato i zadobio teške telesne povrede. Nižestepeni sudovi su utvrdili postojanje uzročno-posledične veze između štete koju je tužilac pretrpeo i odgovornosti tužene, kao poslodavca, prema pravilima o objektivnoj odgovornosti, uz umanjenje iznosa koji je tužiocu isplaćen po osnovu kolektivnog osiguranja.

O ovom pravu tužioca i prigovoru zastarelosti sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim kroz odluke Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, a revizijom se neosnovano ukazuje na drugačiju odluku Apelacionog suda, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, jer pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, zbog čega ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Shodno iznetom, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. stav 1. ZPP, na osnovu čega je i odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba radi naknade nematerijalne štete podneta je 06.02.2023. godine, a preinačnea 04.03.2024. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela je 453.000,00 dinara, što prema srednjem kursu na dan preinačnenja tužbe predstavlja iznos od 3.865,83 evra (1 evro=117,1804 dinara).

Prema prirodi tražene pravne zaštite, ova parnica spada u parnice iz radnih sporova. Međutim, odredbom člana 441. Zakona o parničnom postupku, propisano je da je u parnicama iz radnih sporova revizija dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Van ovih radnih sporova revizija nije dozvoljena, osim ukoliko se tužba ne odnosi na novčano potraživanje, kada se primenjuje opšti režim dopuštenosti ovog pravnog leka, prema vrednosti spora.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju ne radi o parnici iz radnog spora u smislu člana 441. Zakona o parničnom postupku (kod kojih je revizija uvek dozvoljena), da je pobijana vrednost predmeta spora 453.000,00 dinara, koji iznos ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan preinačenja tužbe, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke ovog rešenja.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković