Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3231/23 od 06.06.2024. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe tuženih i potvrđena je prvostepena presuda. Odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena Republika Srbija je izjavila blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Ceneći ispunjenost uslova za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, Vrhovni sud nalazi da ne postoje razlozi predviđeni odredbom člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 - dr. zakon) da bi se dozvolilo izuzetno odlučivanje o reviziji.

Pravnosnažnom presudom, utvrđeno je da su tužioci suvlasnici sa udelom od po 1/3 na nepokretnostima bliže opisanim u izreci prvostepene presude. Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da tužioci osnovano u ovom postupku traže sudsku zaštitu jer je to jedini postupak u kome mogu da ishoduju zaštitu svog prava i da upodobe pravno i faktičko stanje, jer je nesporno da se predmetna nepokretnost nalazi u njihovom faktičkom i nesmetanom pritežanju još od perioda pre osamdesetih godina do danas, dok je osnov po kome je upisana državna svojina u korist Republike Srbije i pravo korišćenja u korist JVP „Vojvodina Vode“ izostao, usled čega tužilačka strana nije ni mogla da se žali ili traži ispravku, niti da vodi upravni postupak ili kasnije upravni spor. Iz navedenih razloga nižestepeni sudovi su primenom odredbe člana 72. stav 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojili tužbeni zahtev.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način odlučivanja, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Nisu od značaja za dozvoljenost revizije revizijski razlozi kojima se osporava pravilnost primene materijalnog prava, u situaciji kada revident ne ističe druge razloge za izuzetnu dozvoljenost revizije, kao što su potreba za novim tumačenjem prava, za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Pogrešna primena materijalnog prava koja se prema navodima revizije ogleda u neprimenjivanju odredbi Zakona o javnoj svojini ne predstavlja razlog za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, imajući u vidu date razloge nižestepenih sudova na kojima su zasnovali svoju odluke.

U skladu sa navedenim, Vrhovni sud je primenom člana 404. stav 2. odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba je podneta dana 15.04.2019. godine. Označena vrednost predmeta spora iznosi 200.000,00 dinara.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra, po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 33. stav 2. istog zakona propisano je da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna je vrednost predmeta spora koju je tužilac označio u tužbi.

Kako u konkretnom slučaju označena vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi zakonom propisani cenzus od 40.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je u stavu drugom izreke Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković