Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 3231/23 од 06.06.2024. године, одбијене су као неосноване жалбе тужених и потврђена је првостепена пресуда. Одбијен је захтев тужених за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена Република Србија је изјавила благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, позивом на члан 404. Закона о парничном поступку.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, Врховни суд налази да не постоје разлози предвиђени одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23 - др. закон) да би се дозволило изузетно одлучивање о ревизији.

Правноснажном пресудом, утврђено је да су тужиоци сувласници са уделом од по 1/3 на непокретностима ближе описаним у изреци првостепене пресуде. На основу утврђеног чињеничног стања нижестепени судови су закључили да тужиоци основано у овом поступку траже судску заштиту јер је то једини поступак у коме могу да исходују заштиту свог права и да уподобе правно и фактичко стање, јер је неспорно да се предметна непокретност налази у њиховом фактичком и несметаном притежању још од периода пре осамдесетих година до данас, док је основ по коме је уписана државна својина у корист Републике Србије и право коришћења у корист ЈВП „Војводина Воде“ изостао, услед чега тужилачка страна није ни могла да се жали или тражи исправку, нити да води управни поступак или касније управни спор. Из наведених разлога нижестепени судови су применом одредбе члана 72. став 3. Закона о основама својинскоправних односа усвојили тужбени захтев.

Имајући у виду садржину тражене правне заштите, чињенице утврђене у поступку и начин одлучивања, Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. Нису од значаја за дозвољеност ревизије ревизијски разлози којима се оспорава правилност примене материјалног права, у ситуацији када ревидент не истиче друге разлоге за изузетну дозвољеност ревизије, као што су потреба за новим тумачењем права, за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Погрешна примена материјалног права која се према наводима ревизије огледа у непримењивању одредби Закона о јавној својини не представља разлог за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, имајући у виду дате разлоге нижестепених судова на којима су засновали своју одлуке.

У складу са наведеним, Врховни суд је применом члана 404. став 2. одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије применом чл. 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Тужба је поднета дана 15.04.2019. године. Означена вредност предмета спора износи 200.000,00 динара.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 33. став 2. истог закона прописано је да ако се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност предмета спора коју је тужилац означио у тужби.

Како у конкретном случају означена вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази законом прописани цензус од 40.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку, одлучено је у ставу другом изреке Закона о парничном поступку.

Председник већа – судија

Татјана Миљуш, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић