.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 3202/2024
12.03.2026. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović, Vladislave Milićević, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici iz radnog odnosa tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nenad Cvjetićanin, advokat iz ..., protiv tuženog „Gea Tours“ d.o.o. Beograd, čiji je punomoćnik Danijela Đokić, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1656/24 od 24.04.2024. godine, u sednici održanoj 12.03.2026. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1656/24 od 24.04.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1656/24 od 24.04.2024. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1223/18 od 05.10.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime neisplaćenih neto zarada sa toplim obrokom i regresom u periodu od 01.04.2015. godine do 31.01.2018. godine ukupan iznos od 884.757,73 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne iznose od datuma dospelosti svakog iznosa do isplate, kako je to bliže određeno u ovom stavu. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu na ime neisplaćenih neto zarada sa regresom za februar i mart 2018. godine isplati iznos od 37.225,33 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne iznose. Stavom trećim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati na ime naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u periodu od 01.04.2015. godine do 31.01.2018. godine iznos od 101.660,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačno opredeljene mesečne iznose od dospelosti svakog iznosa do isplate, kako je to bliže određeno u ovom stavu izreke. Stavom četvrtim izreke, utvrđeno je da je povučena tužba u delu zahteva kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi da mu isplati naknadu troškova ishrane u toku rada i troškove dolaska i odlaska sa posla za februar i mart 2018. godine, kao i da za tužioca uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje na neisplaćene zarade. Stavom petim izreke, tužilac je oslobođen obaveze plaćanja sudskih taksi. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 444.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od sticanja uslova za izvršenje do isplate.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 1656/24 od 24.04.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom, trećem i šestom izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.
Odlučujući o dozvoljenosti revizje na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi iz stava 1. istog člana za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenj.
Predmet tražene pravne zaštite, o kome je odlučeno pobijanim usvajajućim delom pravnosnažne presude, je isplata tužiocu za period njegovog radnog angažovanja kod tuženog (od aprila 2015. godine zaključno sa januarom 2018. godine) neisplaćenih zarada sa toplim obrokom i regresom za korišćenje godišnjeg odmora i naknada troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada. O ovom pravu tužioca, sudovi su odlučili uz primenu materijalnog prava iz člana 104 -118. Zakona o radu i člana 75. Pravilnika o radu tuženog od 01.09.2014. godine. Pobijana odluka je u skladu sa pravnim shvatanjem izraženim u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima drugih tužilaca, sa istim pravnim osnovom i činjeničnim stanjem kao u ovoj parnici. Revizijom se neosnovano ukazuje na drugačije odluke Apelacionog suda u Beogradu, jer postojanje drugačije odluke ne ukazuje nužno i na drugačiji pravni stav, budući da pravilna primena prava u sporovima sa zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, a u konretnom slučaju je utvrđeno da su tužiocu isplaćivane samo devizne dnevnice na dan realizacije svake vožnje, a nije postojao sporazum sa poslodavcem da se iste smatraju zaradom, već je ugovorom o radu bilo ugovoreno pravo tužioca na mesečnu zaradu, topli obrok i regres za za korišćenje godišnjeg odmora u ugovorenim nominalnim iznosima, kao i pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene mesečne prevozna karte u javnom saobraćaju spram dana prisutnosti tužioca na poslu. Shodno tome, u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Razloge revizije koji se odnose na bitne povrede odredaba parničnog postupka Vrhovni sud nije razmatrao, jer je posebna revizija izuzetno dozvoljena isključivo iz razloga pravilnosti primene ili tumačenja materijalnog prava.
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu prvom izreke.
Ispitujući dozvoljenost revizije na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, kojom je propisano da revizija nije dozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu ne može da se podnese (član 403. stav 1. i 3.), Vrhovni sud je našao da revizija tuženog nije dozvoljena.
U sporovima radi novčanog potraživanja iz radnog odnosa revizija je dozvoljena pod istim uslovima kao i u imovinskopravnim sporovima koji se odnose na novčano potraživanje.
Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija u imovinskopravnim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Tužba radi isplate podneta je 30.03.2018. godine. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 986.417,73 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.
Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, a da vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra prema srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to je Vrhovni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP,
Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća-sudija
Mirjana Andrijašević, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
