Пресудом Апелационог суда у Београду Гж1 1656/24 од 24.04.2024. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у ставу првом, трећем и шестом изреке. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права. Предложио је да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној применом члана 404. Закона о парничном поступку, ради уједначавања судске праксе.

Одлучујући о дозвољености ревизје на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. истог члана за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољенј.

Предмет тражене правне заштите, о коме је одлучено побијаним усвајајућим делом правноснажне пресуде, је исплата тужиоцу за период његовог радног ангажовања код туженог (од априла 2015. године закључно са јануаром 2018. године) неисплаћених зарада са топлим оброком и регресом за коришћење годишњег одмора и накнада трошкова за долазак на рад и одлазак са рада. О овом праву тужиоца, судови су одлучили уз примену материјалног права из члана 104 -118. Закона о раду и члана 75. Правилника о раду туженог од 01.09.2014. године. Побијана одлука је у складу са правним схватањем израженим у одлукама Врховног суда у којима је одлучивано о истоветним захтевима других тужилаца, са истим правним основом и чињеничним стањем као у овој парници. Ревизијом се неосновано указује на другачије одлуке Апелационог суда у Београду, јер постојање другачије одлуке не указује нужно и на другачији правни став, будући да правилна примена права у споровима са захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања, а у конретном случају је утврђено да су тужиоцу исплаћиване само девизне дневнице на дан реализације сваке вожње, а није постојао споразум са послодавцем да се исте сматрају зарадом, већ је уговором о раду било уговорено право тужиоца на месечну зараду, топли оброк и регрес за за коришћење годишњег одмора у уговореним номиналним износима, као и право на накнаду трошкова за долазак на рад и одлазак са рада у висини цене месечне превозна карте у јавном саобраћају спрам дана присутности тужиоца на послу. Сходно томе, у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Разлоге ревизије који се односе на битне повреде одредаба парничног поступка Врховни суд није разматрао, јер је посебна ревизија изузетно дозвољена искључиво из разлога правилности примене или тумачења материјалног права.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП, одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, којом је прописано да ревизија није дозвољена ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. став 1. и 3.), Врховни суд је нашао да ревизија туженог није дозвољена.

У споровима ради новчаног потраживања из радног односа ревизија је дозвољена под истим условима као и у имовинскоправним споровима који се односе на новчано потраживање.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП прописано је да ревизија у имовинскоправним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба ради исплате поднета је 30.03.2018. године. Вредност побијаног дела правноснажне пресуде је 986.417,73 динара. Овај износ, према средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, представља динарску противвредност испод 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање, а да вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе, то је Врховни суд нашао да је ревизија туженог недозвољена, применом члана 403. став 3. ЗПП,

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Мирјанa Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић