Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/2011... 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), i ocenio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Agencije za restituciju od 17.06.2015. godine, tužiocu je vraćena imovina i utvrđeno pravo svojine na 51/63 idealnog dela vanknjižnog poslovnog prostora u prizemlju stambene zgrade za kolektivno stanovanje u Beogradu, u ulici ... broj .., na kp br .. KO Stari Grad, a koji idealni deo predstavlja poslovnu prostoriju veličine 50,99 m2. Ovim rešenjem obavezani su Republika Srbija, kao vanknjižni vlasnik i opština Stari Grad, kao vanknjižni korisnik da tužiocu, po pravnosnažnosti rešenja, prenesu u svojinu navedenu nepokretnost, a odlučeno je i da se sporni lokal, koji je u vreme donošenja rešenja kao zakupac koristio BB iz ..., tužiocu, kao bivšem vlasniku, vraća u državinu po isteku tri godine od dana izvršnosti rešenja, ako se zakupac i tužilac kao bivši vlasnik, drugačije ne sporazumeju. Nakon donošenja navedenog rešenja zakupac je svojom voljom napustio lokal, pa se tužilac obratio Javnom preduzeću za upravljanje poslovnim prostorom opštine Stari Grad, tražeći predaju lokala u državinu i prestanak sa daljim korišćenjem i raspolaganjem, i to dopisima od 19.11.2015. godine i 22.12.2015. godine. Dana 21.06.2016. godine, pre pravnosnažnosti navedenog rešenja, (koje je postalo pravnosnažno 25.10.2016. godine), između Javnog preduzeća „Poslovni prostor opštine Stari Grad“, kao zakupodavca s jedne strane i VV kao zakupca sa druge strane zaključen je ugovor o zakupu spornog poslovnog prostora na određeno vreme, i to do 14.06.2021. godine. Po ovom ugovoru VV je stupila u posed lokala dana 08.06.2016. godine. Dopisom od 17.08.2020. godine, VV je obavestila tužioca da od 01.09.2020. godine, njena firma više neće koristiti poslovni prostor na adresi u ulici ..., pa je tužilac u ovaj poslovni prostor uveden 01.09.2020. godine. Mesečna zakupnina poslovnog prostora u ul. ..., iznosila je 460 evra. Tužilac u ovoj parnici potražuje naknadu materijalne štete zbog nemogućnosti korišćenja svoje imovine – poslovnog prostora koji mu je vraćen u restituciji za period od novembra 2015. godine zaključno sa avgustom 2020. godine, u iznosima utvrđenim nalazom veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu odluku u delu dosuđene naknade štete za mesece oktobar i novembar 2016. godine sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća pa do isplate i preinačivši prvostepenu presudu, tužiocu dosudio tražene iznose zakupnine i za naredni period, odnosno počev od meseca decembra 2016. godine zaključno sa avgustom 2020. godine, primenom odredaba članova 154, članova 8. i 20. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Drugostepeni sud je prihvatio ocenu prvostepenog suda da je tužena Opština Stari Grad pasivno legitimisana u ovom sporu kao pravni sledbenik JP za upravljanje poslovnim prostorom „Poslovni prostor Stari Grad“ koje je dana 21.06.2016. godine zaključilo ugovor o zakupu poslovnog prostora u ulici ... broj .., sa zakupcem VV. Po oceni drugostepenog suda, pravni prethodnik tužene prilikom zaključenja ovog ugovora postupao je suprotno odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br.72/2011), ne vodeći pri tome računa o pravima tužioca, iako je dopisima tužioca od 19.11.2015. godine i 22.12.2015. godine, podnetim pre pravnosnažnosti rešenja o restituciji od 25.10.2016. godine, bio obavešten o njegovim svojinskim pretenzijama na ovom poslovnom prostoru, izdajući ga u zakup na period od pet godina koji obuhvata i vreme nakon pravnosnažnosti rešenja o restituciji, mada je znao da je u toku žalbeni postupak po rešenju kojim je taj prostor u postupku restitucije vraćen tužiocu, što predstavlja osnovan razlog za naknadu štete koja se ogleda u umanjenju tužiočeve imovine za iznose u vidu mesečnih zakupnina.Drugostepeni sud je ocenio da je neosnovan navod tužene da je tužilac mogao da umanji visinu štete da je stupio u zakupni odnos sa VV po pravnosnažnosti rešenja o restituciji 25.10.2016. godine, a što je tužilac odbio pozivajući se na pravo da mu prostor bude predat u državinu i činjenicu da je prethodni zakupac trebalo da bude poslednji u nizu zakupaca sa kojima je pravni prethodnik tužene, a zatim tužena mogla da nastavi zakupni odnos, zbog čega tužilac nije primio zakupnine od VV, pa su one prešle u imovinu tužene. Na osnovu izloženog, drugostepeni sud je delimično potvrdio a delimično preinačio prvostepenu presudu, čime su tužiocu izgubljene zakupnine ukupno dosuđene za period od okotbra 2016. godine, zaključno sa avgustom 2020. godine.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda ovakav zaključak prvostepenog suda se ne može prihvatiti jer je donet pogrešnom primenom materijalnog prava.

Osnovano se revizijom ukazuje da po pravnosnažnosti rešenja o restituciji 25.10.2016. godine tužilac nije hteo da stupi u zakupodavni odnos sa zakupcem VV i da od nje primi zakupninu za lokal koji mu je u restituciji vraćen, kako je to određeno stavom trećim izreke rešenja o restituciji, po utvrđenoj ceni zakupnine iz člana 5. ugovora o zakupu, čime je doprineo visini štete. Po oceni Vrhovnog suda, pravilan je zaključak drugostepenog suda da je pravni prethodnik tužene, iako je ugovor o zakupu poslovnog prostora u ul. ..., zaključio sa VV, 21.06.2016. godine pre pavnosnažnosti rešenja kojim je tužiocu ovaj poslovni prostor u restituciji vraćen u svojinu 25.10.2016. godine, prilikom zaključenja tog ugovora postupao sa namerom da osujeti ostvarenje prava tužioca kao bivšeg vlasnika poslovnog prostora, s obzirom da ga je tužilac dopisima od 19.11.2015. godine i 22.12.2015. godine, obavestio da mu je nepravnosnažnim rešenjem vraćen poslovni prostor kao bivšem vlasniku, da je u toku žalbeni postupak i zahtevao da se ubuduće ne raspolaže ovim prostorom jer postoji opasnost zloupotrebe njegovog imovinskog prava, čime su se i po mišljenju Vrhovnog suda ispunili uslovi za nepunovažnost ovog pravnog posla – ugovora o zakupu, propisani odredbom člana 20. stav 4. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Sl. glasnik RS“, br.72/2011... 153/2020), odnosno iz izloženih okolnosti može se smatrati da je ugovor o zakupu pravni prethodnik tuženog sa VV zaključio sa namerom da se osujeti ostvarenje tužiočevog prava kao bivšeg vlasnika, a što je drugostepeni sud cenio kao prethodno pitanje.

Iz tih razloga, tužilac ima pravo da od tuženog kao pravnog sledbenika zakupodavca traži naknadu materijalne štete koju je pretrpeo zbog toga što od momenta pravnosnažnosti rešenja o restituciji nije mogao da slobodno raspolaže vraćenim poslovnim prostorom i da ga izdaje u zakup, čime je došlo do umanjenja njegove imovine ili sprečavanja njenog povećanja – izmakle koristi. Međutim, prilikom utvrđivanja visine nastale štete, materijalno pravo nije pravilno primenjeno.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac, nakon što je rešenje Agencije za restituciju o vraćanju poslovnog prostora postalo pravnosnažno 25.10.2016. godine, pa zaključno sa avgustom mesecom 2020. godine do kada je zakupac VV koristila poslovni prostor, odbio da od zakupca VV, uzima zakupninu koju je ona ugovorila sa prethodnikom tuženog, čime bi smanjio štetu. Odredbom člana 192. stav 1. ZOO, propisano je da oštećenik koji je doprineo da šteta bude veća nego što bi inače bila ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu. Tužilac u ovom slučaju nije doprineo nastanku materijalne štete, ali je iz izloženih razloga doprineo da ona bude veća nego što bi inače bila, te shodno citiranoj zakonskoj odredbi ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu, međutim zbog pogrešne primene materijalnog prava, visina smanjene naknade štete na koju bi tužilac imao pravo nije utvrđena.

Na osnovu izloženog primenom odredbe člana 416. stav 2. doneta je odluka kao u izreci ovog rešenja.

U ponovnom postupku drugostepeni sud će postupiti po primedbama iz ovog rešenja i krećući se u granicama dokaznih predloga parničnih stranaka utvrditi visinu štete na čiju naknadu tužilac ima pravo, a zatim doneti novu, na zakonu zasnovanu odluku na koju će dati dovoljne i jasne razloge.

Kako odluka o troškovima spora zavisi od odluke o glavnoj stvari, pobijana presuda ukinuta je i u stavovima trećem i četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković