Врховни суд је испитао побијану пресуду у смислу члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/2011... 10/2023, у даљем тексту: ЗПП), и оценио да је ревизија основана.

Према утврђеном чињеничном стању, решењем Агенције за реституцију од 17.06.2015. године, тужиоцу је враћена имовина и утврђено право својине на 51/63 идеалног дела ванкњижног пословног простора у приземљу стамбене зграде за колективно становање у Београду, у улици ... број .., на кп бр .. КО Стари Град, а који идеални део представља пословну просторију величине 50,99 м2. Овим решењем обавезани су Република Србија, као ванкњижни власник и општина Стари Град, као ванкњижни корисник да тужиоцу, по правноснажности решења, пренесу у својину наведену непокретност, а одлучено је и да се спорни локал, који је у време доношења решења као закупац користио ББ из ..., тужиоцу, као бившем власнику, враћа у државину по истеку три године од дана извршности решења, ако се закупац и тужилац као бивши власник, другачије не споразумеју. Након доношења наведеног решења закупац је својом вољом напустио локал, па се тужилац обратио Јавном предузећу за управљање пословним простором општине Стари Град, тражећи предају локала у државину и престанак са даљим коришћењем и располагањем, и то дописима од 19.11.2015. године и 22.12.2015. године. Дана 21.06.2016. године, пре правноснажности наведеног решења, (које је постало правноснажно 25.10.2016. године), између Јавног предузећа „Пословни простор општине Стари Град“, као закуподавца с једне стране и ВВ као закупца са друге стране закључен је уговор о закупу спорног пословног простора на одређено време, и то до 14.06.2021. године. По овом уговору ВВ је ступила у посед локала дана 08.06.2016. године. Дописом од 17.08.2020. године, ВВ је обавестила тужиоца да од 01.09.2020. године, њена фирма више неће користити пословни простор на адреси у улици ..., па је тужилац у овај пословни простор уведен 01.09.2020. године. Месечна закупнина пословног простора у ул. ..., износила је 460 евра. Тужилац у овој парници потражује накнаду материјалне штете због немогућности коришћења своје имовине – пословног простора који му је враћен у реституцији за период од новембра 2015. године закључно са августом 2020. године, у износима утврђеним налазом вештака.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања другостепени суд је потврдио првостепену одлуку у делу досуђене накнаде штете за месеце октобар и новембар 2016. године са законском затезном каматом од доспећа па до исплате и преиначивши првостепену пресуду, тужиоцу досудио тражене износе закупнине и за наредни период, односно почев од месеца децембра 2016. године закључно са августом 2020. године, применом одредаба чланова 154, чланова 8. и 20. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу.

Другостепени суд је прихватио оцену првостепеног суда да је тужена Општина Стари Град пасивно легитимисана у овом спору као правни следбеник ЈП за управљање пословним простором „Пословни простор Стари Град“ које је дана 21.06.2016. године закључило уговор о закупу пословног простора у улици ... број .., са закупцем ВВ. По оцени другостепеног суда, правни претходник тужене приликом закључења овог уговора поступао је супротно одредбама Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Сл. гласник РС“, бр.72/2011), не водећи при томе рачуна о правима тужиоца, иако је дописима тужиоца од 19.11.2015. године и 22.12.2015. године, поднетим пре правноснажности решења о реституцији од 25.10.2016. године, био обавештен о његовим својинским претензијама на овом пословном простору, издајући га у закуп на период од пет година који обухвата и време након правноснажности решења о реституцији, мада је знао да је у току жалбени поступак по решењу којим је тај простор у поступку реституције враћен тужиоцу, што представља основан разлог за накнаду штете која се огледа у умањењу тужиочеве имовине за износе у виду месечних закупнина.Другостепени суд је оценио да је неоснован навод тужене да је тужилац могао да умањи висину штете да је ступио у закупни однос са ВВ по правноснажности решења о реституцији 25.10.2016. године, а што је тужилац одбио позивајући се на право да му простор буде предат у државину и чињеницу да је претходни закупац требало да буде последњи у низу закупаца са којима је правни претходник тужене, а затим тужена могла да настави закупни однос, због чега тужилац није примио закупнине од ВВ, па су оне прешле у имовину тужене. На основу изложеног, другостепени суд је делимично потврдио а делимично преиначио првостепену пресуду, чиме су тужиоцу изгубљене закупнине укупно досуђене за период од окотбра 2016. године, закључно са августом 2020. године.

Међутим, по оцени Врховног суда овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити јер је донет погрешном применом материјалног права.

Основано се ревизијом указује да по правноснажности решења о реституцији 25.10.2016. године тужилац није хтео да ступи у закуподавни однос са закупцем ВВ и да од ње прими закупнину за локал који му је у реституцији враћен, како је то одређено ставом трећим изреке решења о реституцији, по утврђеној цени закупнине из члана 5. уговора о закупу, чиме је допринео висини штете. По оцени Врховног суда, правилан је закључак другостепеног суда да је правни претходник тужене, иако је уговор о закупу пословног простора у ул. ..., закључио са ВВ, 21.06.2016. године пре павноснажности решења којим је тужиоцу овај пословни простор у реституцији враћен у својину 25.10.2016. године, приликом закључења тог уговора поступао са намером да осујети остварење права тужиоца као бившег власника пословног простора, с обзиром да га је тужилац дописима од 19.11.2015. године и 22.12.2015. године, обавестио да му је неправноснажним решењем враћен пословни простор као бившем власнику, да је у току жалбени поступак и захтевао да се убудуће не располаже овим простором јер постоји опасност злоупотребе његовог имовинског права, чиме су се и по мишљењу Врховног суда испунили услови за непуноважност овог правног посла – уговора о закупу, прописани одредбом члана 20. став 4. Закона о враћању одузете имовине и обештећењу („Сл. гласник РС“, бр.72/2011... 153/2020), односно из изложених околности може се сматрати да је уговор о закупу правни претходник туженог са ВВ закључио са намером да се осујети остварење тужиочевог права као бившег власника, а што је другостепени суд ценио као претходно питање.

Из тих разлога, тужилац има право да од туженог као правног следбеника закуподавца тражи накнаду материјалне штете коју је претрпео због тога што од момента правноснажности решења о реституцији није могао да слободно располаже враћеним пословним простором и да га издаје у закуп, чиме је дошло до умањења његове имовине или спречавања њеног повећања – измакле користи. Међутим, приликом утврђивања висине настале штете, материјално право није правилно примењено.

Из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужилац, након што је решење Агенције за реституцију о враћању пословног простора постало правноснажно 25.10.2016. године, па закључно са августом месецом 2020. године до када је закупац ВВ користила пословни простор, одбио да од закупца ВВ, узима закупнину коју је она уговорила са претходником туженог, чиме би смањио штету. Одредбом члана 192. став 1. ЗОО, прописано је да оштећеник који је допринео да штета буде већа него што би иначе била има право само на сразмерно смањену накнаду. Тужилац у овом случају није допринео настанку материјалне штете, али је из изложених разлога допринео да она буде већа него што би иначе била, те сходно цитираној законској одредби има право само на сразмерно смањену накнаду, међутим због погрешне примене материјалног права, висина смањене накнаде штете на коју би тужилац имао право није утврђена.

На основу изложеног применом одредбе члана 416. став 2. донета је одлука као у изреци овог решења.

У поновном поступку другостепени суд ће поступити по примедбама из овог решења и крећући се у границама доказних предлога парничних странака утврдити висину штете на чију накнаду тужилац има право, а затим донети нову, на закону засновану одлуку на коју ће дати довољне и јасне разлоге.

Како одлука о трошковима спора зависи од одлуке о главној ствари, побијана пресуда укинута је и у ставовима трећем и четвртом изреке.

Председник већа – судија

Бранка Дражић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић