Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 3931/24 od 04.12.2024. godine, u stavu prvom izreke, delimično je odbijena žalba tuženog-protivtužioca i potvrđena presuda Privrednog suda u Leskovcu P 729/17 od 16.05.2024. godine u stavu prvom izreke. Stavom drugim izreke, navedena prvostepena presuda u preostalom delu je ukinuta i u tom delu se vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažnog dela drugostepene presude tuženi-protivtužilac izjavljuje reviziju, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Članom 404. stavom 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), a stavom 2. da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija.

Prema razlozima nižestepenih sudova, tužbeni zahtev je osnovan po osnovu pruženih usluga i privremenih situacija, budući da je tužilac izvršio svoje ugovorne obaveze za koje tuženi nije izvršio plaćanje, te je obavezao tuženog primenom odredaba člana 454. i člana 518. Zakona o obligacionim odnosima da isplati deo duga po privremenim situacijama i računima u ukupnom iznosu od 1.586.121,28 dinara, koja potraživanja po nalaženju nižestepenih sudova nisu zastarela. Visina potraživanja utvrđena je na osnovu usaglašenog nalaza i mišljenja veštaka.

Pravno pitanje od opšteg interesa povodom kog tuženi-protivtužilac traži novo tumačenje prava jeste pitanje da li je tužilac prekludiran u ostvarenju svojih potraživanja jer tužbu nije podneo u skladu sa odredbom člana 535. stav 4. Zakona o privrednim društvima. Međutim, iz sadržine nižestepenih odluka ne proizilazi da je ova činjenica cenjena suprotno odluci na koju se revizijom ukazuje. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana drugostepena odluka, Vrhovni sud nalazi da nema potrebe za novim tumačenjem prava, razmatranje pravnih pitanja od opšteg interesa niti pravnih pitanja u interesu građana. O zahtevu tužioca sudovi su odlučili uz pravilnu primenu materijalnog prava koje je u skladu sa pravnim shvatanjem Vrhovnog suda, zbog čega u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, ni u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava. Revizijski navodi kojima se analizira utvrđeno činjenično stanje predstavljaju sopstveno tumačenje revidenta koje nije od značaja za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. U reviziji se ukazuje i na bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene pred nižestepenim sudovima, što takođe nije dozvoljen razlog za primenu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije primenom odredbe člana 410. Zakona o parničnom postupku i našao da revizija tužioca nije dozvoljena.

Odredba člana 485. ZPP propisuje da revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari podneta je 06.07.2017. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela iznosi 1.586.121,28 dinara, a što je na dan podnošenja tužbe protivvrednost od 13.164,13 evra.

U konkretnom slučaju vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne odluke je ispod zakonom propisanog cenzusa za dozvoljenost revizije. Zato izjavljena revizija nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Đurica, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković