Пресудом Привредног апелационог суда Пж 3931/24 од 04.12.2024. године, у ставу првом изреке, делимично је одбијена жалба туженог-противтужиоца и потврђена пресуда Привредног суда у Лесковцу П 729/17 од 16.05.2024. године у ставу првом изреке. Ставом другим изреке, наведена првостепена пресуда у преосталом делу је укинута и у том делу се враћа првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажног дела другостепене пресуде тужени-противтужилац изјављује ревизију, са позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Чланом 404. ставом 1. ЗПП („Службени гласник РС“, бр. 72/11... 10/23) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија), а ставом 2. да о дозвољености и основаности ревизије из става 1. овог члана одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Према разлозима нижестепених судова, тужбени захтев је основан по основу пружених услуга и привремених ситуација, будући да је тужилац извршио своје уговорне обавезе за које тужени није извршио плаћање, те је обавезао туженог применом одредаба члана 454. и члана 518. Закона о облигационим односима да исплати део дуга по привременим ситуацијама и рачунима у укупном износу од 1.586.121,28 динара, која потраживања по налажењу нижестепених судова нису застарела. Висина потраживања утврђена је на основу усаглашеног налаза и мишљења вештака.

Правно питање од општег интереса поводом ког тужени-противтужилац тражи ново тумачење права јесте питање да ли је тужилац преклудиран у остварењу својих потраживања јер тужбу није поднео у складу са одредбом члана 535. став 4. Закона о привредним друштвима. Међутим, из садржине нижестепених одлука не произилази да је ова чињеница цењена супротно одлуци на коју се ревизијом указује. Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима је заснована другостепена одлука, Врховни суд налази да нема потребе за новим тумачењем права, разматрање правних питања од општег интереса нити правних питања у интересу грађана. О захтеву тужиоца судови су одлучили уз правилну примену материјалног права које је у складу са правним схватањем Врховног суда, због чега у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, ни у интересу равноправности грађана, као ни потреба уједначавања судске праксе или новог тумачења права. Ревизијски наводи којима се анализира утврђено чињенично стање представљају сопствено тумачење ревидента које није од значаја за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. У ревизији се указује и на битне повреде одредаба парничног поступка учињене пред нижестепеним судовима, што такође није дозвољен разлог за примену одредбе члана 404. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија тужиоца није дозвољена.

Одредба члана 485. ЗПП прописује да ревизија у привредним споровима није дозвољена ако вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба тужиоца у овој правној ствари поднета је 06.07.2017. године. Вредност предмета спора побијаног дела износи 1.586.121,28 динара, а што је на дан подношења тужбе противвредност од 13.164,13 евра.

У конкретном случају вредност предмета спора побијаног дела правноснажне одлуке је испод законом прописаног цензуса за дозвољеност ревизије. Зато изјављена ревизија није дозвољена.

Из наведених разлога на основу члана 413. ЗПП одлучено је као у ставу другом изреке решења.

Председник већа – судија

Татјана Ђурица, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић