Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11...10/23 – dr. zakon) revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). O dozvoljenosti i osnovanosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud u veću od 5 sudija.

Ocenjujući ispunjenost uslova za dozvoljenost revizije izjavljene na osnovu citirane zakonske odredbe, Vrhovni sud je našao da u ovoj vrsti spora ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, kao ni razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana.

Pobijanom drugostepenom presudom potvrđen je stav prvi izreke prvostepene presude kojom je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda budući da tužilac ima pravo i pravni interes da traži da se u sudskom postupku odluči da ne postoji potraživanje tuženog prema tužiocu po osnovu poreskih obaveza nastalih do potvrđivanja usvojenog Plana reorganizacije nad tužocem, kao i da od tuženog po osnovu pravila o sticanju bez osnova traži vraćanje utuženog iznosa koji je od tužioca naplaćen prinudnim putem u poreskom postupku. Takođe, drugostepenom presudom je primenom čl. 167. stav 1. i čl. 156. stav 3. tač. 1. Zakona o stečaju pravnosnažno utvrđeno da ne postoji potraživanje tuženog po osnovu poreskih obaveza nastalih do dana potvrđivanja usvojenog plana reorganizacije i primenom čl. 210. i 214. ZOO obavezan je tuženi da tužiocu plati 176.372,30 dinara (koji je tuženi od tužioca prinudnim putem i mimo plana reorganizacije naplatio), sa zakonskom zateznom kamatom od 20.12.2022. godine do isplate. Nižestepeni sudovi su, imajući u vidu odredbe čl. 167. st. 1. i čl. 156. st. 3. tač. 1. Zakona o stečaju, na stanovištu da poreska uprava nije imala pravo da od tužioca prinudim putem naplati poreske obaveze koje se odnose na period pre potvrđivanja usvajanja plana reorganizacije. Potraživanja tuženog koja su nastala pre preseka stanja potraživanja prema stečajnom dužniku na koja se odnosi usvojeni Plan reorganizacije, obuhvaćena ili ne, mogla su biti namirena isključivo prema uslovima predviđenim Planom reorganizacije. Stoga su se stekli uslovi za primenu čl. 210. i 214. ZOO. Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima je zasnovana pobijana odluka drugostepenog suda, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Suštinski, revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, odnosno ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, usled pogrešne ocene dokaza, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji, kao o izuzetno dozvoljenoj. Pogrešna primena materijalnog prava na koju u vezi sa tim revident ukazuje nije razlog za odlučivanje o posebnoj reviziji. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima drugostepene presude navodi i izvedenih dokaza, budući da se time ukazuje da je ona zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Međutim, takva bitna povreda ne predstavlja razlog za izjavljivanje posebne revizije. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj. Takođe, revident ne ukazuje ni na jednu sudsku odluku u kojoj bi bilo drugačije odlučeno u istoj ili sličnoj činjeničnopravnoj situaciji. U pogledu dela drugostepene odluke kojom je potvrđen stav prvi izreke prvostepene presude kojim je odbijen prigovor apsolutne nenadležnosti suda, takođe nije ispunjen nijedan od uslova za posebnu reviziju iz čl. 404. st.1. ZPP.

Zato je na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u prvom stavu izreke ovog rešenja.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost izjavljene revizije na osnovu odredbe člana 410. u vezi sa članom 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS 72/11... 10/23 – dr. zakon) i našao da revizija tuženog nije dozvoljena.

Prema odredbi čl. 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'' 72/11...10/23 – dr. zakon) u sporovima male vrednosti protiv drugostepene odluke nije dozvoljena revizija. Odredbom člana 480. stav 2. istog Zakona propisano je da ako u odredbama ove glave nije drugačije propisano u postupku u privrednim sporovima shodno se primenjuju ostale odredbe ovog zakona. Prema odredbi člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku u postupku u privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužilac je u tužbi od 13.02.2023. godine kao vrednost predmeta spora označio iznos od 176.372,30 dinara. U konkretnom slučaju radi se očigledno o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku. Zato izjavljena revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. Zakona nije dozvoljena. Što se tiče dela odluke o nadležnosti privrednog suda, Vrhovni sud ističe da nije ispunjen nijedan od uslova predviđenih članom 420. Zakona o parničnom postupku, iz kojih bi bila dozvoljena revizija protiv rešenja.

Iz navedenih razloga je primenom odredbe člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,sr.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković