Према oдредби чланa 404. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' 72/11...10/23 – др. закон) ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни суд у већу од 5 судија.

Оцењујући испуњеност услова за дозвољеност ревизије изјављене на основу цитиране законске одредбе, Врховни суд је нашао да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе или новим тумачењем права, као ни разматрањем правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана.

Побијаном другостепеном пресудом потврђен је став први изреке првостепене пресуде којом је одбијен приговор апсолутне ненадлежности суда будући да тужилац има право и правни интерес да тражи да се у судском поступку одлучи да не постоји потраживање туженог према тужиоцу по основу пореских обавеза насталих до потврђивања усвојеног Плана реорганизације над тужоцем, као и да од туженог по основу правила о стицању без основа тражи враћање утуженог износа који је од тужиоца наплаћен принудним путем у пореском поступку. Такође, другостепеном пресудом је применом чл. 167. став 1. и чл. 156. став 3. тач. 1. Закона о стечају правноснажно утврђено да не постоји потраживање туженог по основу пореских обавеза насталих до дана потврђивања усвојеног плана реорганизације и применом чл. 210. и 214. ЗОО обавезан је тужени да тужиоцу плати 176.372,30 динара (који је тужени од тужиоца принудним путем и мимо плана реорганизације наплатио), са законском затезном каматом од 20.12.2022. године до исплате. Нижестепени судови су, имајући у виду одредбе чл. 167. ст. 1. и чл. 156. ст. 3. тач. 1. Закона о стечају, на становишту да пореска управа није имала право да од тужиоца принудим путем наплати пореске обавезе које се односе на период пре потврђивања усвајања плана реорганизације. Потраживања туженог која су настала пре пресека стања потраживања према стечајном дужнику на која се односи усвојени План реорганизације, обухваћена или не, могла су бити намирена искључиво према условима предвиђеним Планом реорганизације. Стога су се стекли услови за примену чл. 210. и 214. ЗОО. Имајући у виду садржину тражене правне заштите, начин пресуђења и разлоге на којима је заснована побијана одлука другостепеног суда, Врховни суд налази да у конкретном случају нису испуњени законски услови које прописује одредба члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

Суштински, ревидент износи своје виђење чињеничноправних појединости конкретног случаја, односно указује на погрешно утврђено чињенично стање, услед погрешне оцене доказа, што се не може прихватити као релевантан основ да се дозволи одлучивање о ревизији, као о изузетно дозвољеној. Погрешна примена материјалног права на коју у вези са тим ревидент указује није разлог за одлучивање о посебној ревизији. Нису од утицаја ревизијски наводи о томе да о битним чињеницама постоји противречност између онога што се у разлозима другостепене пресуде наводи и изведених доказа, будући да се тиме указује да је она захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12. Закона о парничном поступку. Међутим, таква битна повреда не представља разлог за изјављивање посебне ревизије. Посебна ревизија служи као изузетно и крајње правно средство, чији циљ није да се преиспитују правноснажне пресуде сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног (ширег) интереса, а које се може подвести под један од основа из 404. став 1. Закона о парничном поступку. Наведено у овом поступку није случај. Такође, ревидент не указује ни на једну судску одлуку у којој би било другачије одлучено у истој или сличној чињеничноправној ситуацији. У погледу дела другостепене одлуке којом је потврђен став први изреке првостепене пресуде којим је одбијен приговор апсолутне ненадлежности суда, такође није испуњен ниједан од услова за посебну ревизију из чл. 404. ст.1. ЗПП.

Зато је на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку одлучено као у првом ставу изреке овог решења.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије на основу одредбе члана 410. у вези са чланом 479. став 6. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС 72/11... 10/23 – др. закон) и нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Према одредби чл. 479. став 6. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'' 72/11...10/23 – др. закон) у споровима мале вредности против другостепене одлуке није дозвољена ревизија. Одредбом члана 480. став 2. истог Закона прописано је да ако у одредбама ове главе није другачије прoписано у поступку у привредним споровима сходно се примењују остале одредбе овог закона. Према одредби члана 487. став 1. Закона о парничном поступку у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужилац је у тужби од 13.02.2023. године као вредност предмета спора означио износ од 176.372,30 динара. У конкретном случају ради се очигледно о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку. Зато изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. Закона није дозвољена. Што се тиче дела одлуке о надлежности привредног суда, Врховни суд истиче да није испуњен ниједан од услова предвиђених чланом 420. Закона о парничном поступку, из којих би била дозвољена ревизија против решења.

Из наведених разлога је применом одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучено као у другом ставу изреке.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић,ср.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић