Dopunskom presudom Osnovnog suda u Subotici, Sudska jedinica u Bačkoj Topoli P1 588/21 od 23.09.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačeni tužbeni zahtev tužioca od 23.06.2020. godine je usvojen. Stavom drugim izreke, poništeno je rešenje tuženog del. broj ... od 04.08.2016. godine, kojim je određeno da tužiocu 04.08.2016. godine prestaje svojstvo radnika na određeno vreme i kojim danom prestaje važenje ugovora o radu zaključen 13.10.2015. godine del. br. ... .

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 5229/22 od 23.08.2023. godine, stavom prvim izreke, delimično je preinačno rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u prvostepenoj presudi, ispravljenoj rešenjem prvostepenog suda, tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 1.153.203,00 dinara. Stavom drugim izreke u preostalom delu odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda ispravljena rešenjem istog suda u preostalom usvajajućem delu. Stavom trećim izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena dopunska presuda. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv stava drugog izreke pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. Zakona o parničnom postupku).

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, ne postoji potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa. O zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete usled povrede koju je zadobio na radu, odlučeno je primenom odgovarajućih odredaba materijalnog prava, kod utvrđenja da je tužilac povređen prilikom izvršenja radnog naloga tuženog poslodavca – utovara stočnog otpada u kamion koji je vozio tužilac. Stoga je povreda tužioca u uzročno posledičnoj vezi sa radom, pa je tuženi u obavezi da istu i nadoknadi, bez obzira što je do povrede došlo u radnom prostoru trećeg lica. Takođe je i o zahtevu tužioca za isplatu uvećane zarade za prekovremeni rad i noćni rad odlučeno uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od prakse izražene u odlukama revizijskog suda u kojima je odlučeno o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari. Pored toga, tuženi nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim zahtevom kao u konkretnom slučaju zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja. Bitna povreda odredaba parničnog postupka, na koju revizija ukazuje, nije razlog za posebnu reviziju, čija je dozvoljenost uslovljena ispunjenjem uslova propisanih u članu 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Osim toga, osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja nije dozvoljeno po članu 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Kako na osnovu iznetog proizilazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. Zakona o parničnom postupku, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u ovoj vrsti spora, dozvoljenost revizije se ima ceniti prema člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovom sporu podneta je 15.09.2026. godine. Vrednost pobijanog dela presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija tuženog nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća-sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković