Допунском пресудом Основног суда у Суботици, Судска јединица у Бачкој Тополи П1 588/21 од 23.09.2022. године, ставом првим изреке, преиначени тужбени захтев тужиоца од 23.06.2020. године је усвојен. Ставом другим изреке, поништено је решење туженог дел. број ... од 04.08.2016. године, којим је одређено да тужиоцу 04.08.2016. године престаје својство радника на одређено време и којим даном престаје важење уговора о раду закључен 13.10.2015. године дел. бр. ... .

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 5229/22 од 23.08.2023. године, ставом првим изреке, делимично је преиначно решење о трошковима парничног поступка садржано у првостепеној пресуди, исправљеној решењем првостепеног суда, тако што је одбијен захтев тужиоца за накнаду трошкова парничног поступка преко износа од 1.153.203,00 динара. Ставом другим изреке у преосталом делу одбијена је жалба туженог и потврђена првостепена пресуда исправљена решењем истог суда у преосталом усвајајућем делу. Ставом трећим изреке, одбијена је жалба туженог и потврђена допунска пресуда. Ставом четвртим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против става другог изреке правноснажне пресуде донете у другом степену тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права, с тим што је предложио да се ревизија сматра изузетно дозвољеном (члан 404. Закона о парничном поступку).

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), у вези члана 92. Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, јер у конкретном случају не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса, односно правних питања у интересу равноправности грађана, не постоји потреба новог тумачења права, као ни неуједначена судска пракса. О захтеву тужиоца за накнаду нематеријалне штете услед повреде коју је задобио на раду, одлучено је применом одговарајућих одредаба материјалног права, код утврђења да је тужилац повређен приликом извршења радног налога туженог послодавца – утовара сточног отпада у камион који је возио тужилац. Стога је повреда тужиоца у узрочно последичној вези са радом, па је тужени у обавези да исту и надокнади, без обзира што је до повреде дошло у радном простору трећег лица. Такође је и о захтеву тужиоца за исплату увећане зараде за прековремени рад и ноћни рад одлучено уз примену материјалног права које не одступа од праксе изражене у одлукама ревизијског суда у којима је одлучено о захтевима са чињеничним стањем као у овој правној ствари. Поред тога, тужени није уз ревизију доставио пресуде из којих би произлазио закључак о различитом одлучивању у истој правној ствари, при чему правилна примена права у споровима са тужбеним захтевом као у конкретном случају зависи од утврђеног чињеничног стања. Битна повреда одредаба парничног поступка, на коју ревизија указује, није разлог за посебну ревизију, чија је дозвољеност условљена испуњењем услова прописаних у члану 404. став 1. Закона о парничном поступку. Осим тога, оспоравање утврђеног чињеничног стања није дозвољено по члану 407. став 2. Закона о парничном поступку.

Како на основу изнетог произилази да у конкретном случају нису испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије, у смислу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Према члану 441. Закона о парничном поступку, ревизија је увек дозвољена у споровима о заснивању, постојању и престанку радног односа. Уколико се тужбени захтев односи на потраживање у новцу у овој врсти спора, дозвољеност ревизије се има ценити према члана 403. став 3. Закона о парничном поступку, према коме ревизија није дозвољена уколико вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Тужба у овом спору поднета је 15.09.2026. године. Вредност побијаног дела пресуде не прелази динарску противвредност од 40.000 евра.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о имовинскоправном спору који се односи на новчано потраживање, у коме вредност предмета спора не прелази имовински цензус за дозвољеност ревизије, то је Врховни суд нашао да је ревизија туженог недозвољена, у смислу члана 403. став 3. Закона о парничном поступку.

На основу члана 413. Закона о парничном поступку, Врховни суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Драгана Маринковић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић