Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je svojim vozilom, koje je bilo osigurano kod tužioca, dana 20.04.2009. godine izazvao saobraćajni udes kojom prilikom je vozač drugog vozila zadobio lakše telesne povrede, a dva putnika teške telesne povrede. Tuženi je na licu mesta testiran alkometrom i utvrđena vrednost od 0,85% alkohola u organizmu, dok vozač drugog vozila nije imao alkohola u krvi. Pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Kruševcu K 268/10 od 18.05.2011. godine ovde tuženi je oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja, jer je 20.04.2009. godine ugrozio javni saobraćaj i doveo u opasnost život i telo ljudi, tako što je upravljao svojim putničkim motornim vozilom u stanju akutne alkoholne napitosti lakog stepena, jer je u krvi sadržano 0,85% alkohola. Utvrđeno je da je tom prilikom na saobraćajnom putu od Rudina ka Zlatiboru tuženi prešao na levu stranu puta u kolovoznu traku namenjenu za kretanje vozila iz suprotnog smera, usled čega je došlo do sudara sa vozilom oštećenog. Tužilac je oštećenima u vansudskom postupku isplatio materijalnu i nematerijalnu štetu u ukupnom iznosu od 1.410.763,00 dinara. Prema nalazu i mišljenju veštaka za oblast drumskog saobraćaja, do saobraćajnog udesa je došlo usled propusta tuženog kao vozača kombi vozila, koji je vozilom prešao u suprotnu levu polovinu kolovoza. Prema nalazu i mišljenju veštaka neuropsihijatra, tuženi je pre udesa po sopstvenoj izjavi popio 3 čašice rakije, a u Zavodu za javno zdravlje nađena je koncentracija alkohola u krvi od 0,79 promila što dovodi do stadijuma napitosti lakšeg stepena, koja nije bila u direktnom odnosu sa nastalom saobraćajnom nezgodom. Prema veštačenju od strane Medicinskog fakulteta univerziteta u Beogradu, kod tuženog je oko 2 minuta nakon saobraćajnog udesa uzet uzorak krvi u kome je prisustvo alkohola bilo 0,75 promila, a u toku vršenja uviđaja na licu mesta utvrđeno je prisustvo alkohola od 0,85 promila. Zaključeno je da je prisustvo alkohola kod tuženog u vreme saobraćajnog udesa bilo neznatno niže od 0,85 promila, što odgovara pripitom stanju, odnosno srednjoj alkoholisanosti prema odredbama Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Navedeno je takođe da ova količina alkohola u krvi može značajno kompromitovati psihomotorne sposobnosti vozača, zbog nemogućnosti ćelija centralnog nervnog sistema da se adaptiraju na porast alkoholemije.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u pobijanoj drugostepenoj presudi primenjeno materijalno pravo kada je prvostepena presuda ukinuta, tužbeni zahtev tužioca usvojen i tuženi obavezan da mu na ime regresa isplaćene štete isplati dosuđeni iznos sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prema članu 164. tada važećeg Zakona o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, vozač ne sme da upravlja vozilom u saobraćaju na putu ni da počne da upravlja vozilom ako je pod dejstvom alkohola, a smatraće se da je pod dejstvom alkohola, ako se analizom u krvi ili drugom metodom merenja količine alkohola u organizmu utvrdi da sadržina alkohola iznosi više od 0,05 g/kg. Prema članu 939. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, isplatom naknade iz osiguranja prelaze na osiguravača, po samom zakonu, do visine isplaćene naknade sva osiguranikova prava prema licu koje je po ma kom osnovu odgovorno za štetu. Prema članu 5. stav 1. tačka 4. Zajedničkih uslova za obavezno osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima, osiguranik gubi pravo iz osiguranja ako je u trenutku nezgode vozač upravljao motornim vozilom pod uticajem alkohola, droga, odnosno zabranjenih lekova, lekova na kojima je označeno da se ne smeju upotrebljavati pre i za vreme vožnje ili drugih psihoaktivnih supstanci. Smatra se da je lice koje upravlja motornim vozilom pod uticajem alkohola ono lice za koje se analizom odgovarajućeg uzorka krvi utvrdi sadržaj alkohola veći od 0,30 mg/ml ili ako je prisustvo alkohola u organizmu utvrđeno odgovarajućim sredstvima ili aparatima za merenje alkoholisanosti (alkometar idr.), što odgovara sadržini alkohola u krvi većoj od 0,30 mg/ml.

Pravnosnažnom krivičnom presudom tuženi je oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja zbog izazivanja saobraćajnog udesa 20.04.2009. godine, pri čemu je pouzdano utvrđeno da je pre saobraćajne nezgode konzumirao alkohol pa mu je prilikom vršenja uviđaja izmerena količina od 0,85 promila alkohola u krvi. Prema članu 13. ZPP, sud je u parničnom postupku u pogledu postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti učinioca vezan za pravnosnažnu presudu krivičnog suda kojom se optuženi oglašava krivim. S obzirom na navedeno, kao i da je utvrđeno da je tuženi isključivo odgovoran za nastalu saobraćajnu nezgodu, te da je tužilac oštećenima u vansudskom postupku isplatio materijalnu i nematerijalnu štetu, to je pravilno tuženi obavezan da na ime regresa isplaćene štete tužiocu isplati ukupan iznos od 1.410.763,00 dinara sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Navodima revizije neosnovano se ukazuje da alkoholisanost tuženog nije bila u direktnom odnosu sa nastalom saobraćajnom nezgodom, jer iz nalaza i mišljenja Medicinskog fakulteta univerziteta u Beogradu proizilazi da je tuženi kritičnom prilikom bio u pripitom stanju, odnosno srednjoj alkoholisanosti, a čak i koncentracije alkohola niže od 0,5 promila, mogu dovesti do značajnog kompromitovanja psihomotorne sposobnosti vozača. Tuženi tokom postupka nije dokazao da su postojali drugi razlozi da svojim vozilom pređe na suprotnu stranu kolovoza i izazove udes. Neosnovani su i revizijski navodi da je bilo potrebno izvršiti usaglašavanje nalaza veštaka, jer iz oba nalaza proizilazi da je kod tuženog kritičnom prilikom koncentracija alkohola u krvi bila viša od zakonom propisane, zbog čega nije od značaja za drugačije odlučivanje i revizijski navod tuženog da je on osuđen za krivično delo teško delo protiv bezbednosti saobraćaja učinjeno iz nehata.

Revident neosnovano i bez valjanih pravnih argumenata umanjuje svoju odgovornost za opisani saobraćani udes, odnosno obavezu da ispuni regresni zahtev tužioca, sa kojim je imao zaključen ugovor o obaveznom osiguranju od auto- odgovornosti. Drugostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza, primenom pravila o teretu dokazivanja utvrdio postojanje uzročno posledične veze između alkoholisanosti tuženog i saobraćajne nezgode, čime je nastao i osnov za usvajanje tužbenog zahteva u ovoj parnici.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Jasminka Stanojević, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić