Према утврђеном чињеничном стању, тужени је својим возилом, које је било осигурано код тужиоца, дана 20.04.2009. године изазвао саобраћајни удес којом приликом је возач другог возила задобио лакше телесне повреде, а два путника тешке телесне повреде. Тужени је на лицу места тестиран алкометром и утврђена вредност од 0,85% алкохола у организму, док возач другог возила није имао алкохола у крви. Правноснажном пресудом Основног суда у Крушевцу К 268/10 од 18.05.2011. године овде тужени је оглашен кривим за кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја, јер је 20.04.2009. године угрозио јавни саобраћај и довео у опасност живот и тело људи, тако што је управљао својим путничким моторним возилом у стању акутне алкохолне напитости лаког степена, јер је у крви садржано 0,85% алкохола. Утврђено је да је том приликом на саобраћајном путу од Рудина ка Златибору тужени прешао на леву страну пута у коловозну траку намењену за кретање возила из супротног смера, услед чега је дошло до судара са возилом оштећеног. Тужилац је оштећенима у вансудском поступку исплатио материјалну и нематеријалну штету у укупном износу од 1.410.763,00 динара. Према налазу и мишљењу вештака за област друмског саобраћаја, до саобраћајног удеса је дошло услед пропуста туженог као возача комби возила, који је возилом прешао у супротну леву половину коловоза. Према налазу и мишљењу вештака неуропсихијатра, тужени је пре удеса по сопственој изјави попио 3 чашице ракије, а у Заводу за јавно здравље нађена је концентрација алкохола у крви од 0,79 промила што доводи до стадијума напитости лакшег степена, која није била у директном односу са насталом саобраћајном незгодом. Према вештачењу од стране Медицинског факултета универзитета у Београду, код туженог је око 2 минута након саобраћајног удеса узет узорак крви у коме је присуство алкохола било 0,75 промила, а у току вршења увиђаја на лицу места утврђено је присуство алкохола од 0,85 промила. Закључено је да је присуство алкохола код туженог у време саобраћајног удеса било незнатно ниже од 0,85 промила, што одговара припитом стању, односно средњој алкохолисаности према одредбама Закона о безбедности саобраћаја на путевима. Наведено је такође да ова количина алкохола у крви може значајно компромитовати психомоторне способности возача, због немогућности ћелија централног нервног система да се адаптирају на пораст алкохолемије.

Код овако утврђеног чињеничног стања, правилно је у побијаној другостепеној пресуди примењено материјално право када је првостепена пресуда укинута, тужбени захтев тужиоца усвојен и тужени обавезан да му на име регреса исплаћене штете исплати досуђени износ са припадајућом законском затезном каматом.

Према члану 164. тада важећег Закона о основама безбедности саобраћаја на путевима, возач не сме да управља возилом у саобраћају на путу ни да почне да управља возилом ако је под дејством алкохола, а сматраће се да је под дејством алкохола, ако се анализом у крви или другом методом мерења количине алкохола у организму утврди да садржина алкохола износи више од 0,05 г/кг. Према члану 939. став 1. Закона о облигационим односима, исплатом накнаде из осигурања прелазе на осигуравача, по самом закону, до висине исплаћене накнаде сва осигураникова права према лицу које је по ма ком основу одговорно за штету. Према члану 5. став 1. тачка 4. Заједничких услова за обавезно осигурање власника моторних возила од одговорности за штету причињену трећим лицима, осигураник губи право из осигурања ако је у тренутку незгоде возач управљао моторним возилом под утицајем алкохола, дрога, односно забрањених лекова, лекова на којима је означено да се не смеју употребљавати пре и за време вожње или других психоактивних супстанци. Сматра се да је лице које управља моторним возилом под утицајем алкохола оно лице за које се анализом одговарајућег узорка крви утврди садржај алкохола већи од 0,30 мг/мл или ако је присуство алкохола у организму утврђено одговарајућим средствима или апаратима за мерење алкохолисаности (алкометар идр.), што одговара садржини алкохола у крви већој од 0,30 мг/мл.

Правноснажном кривичном пресудом тужени је оглашен кривим за кривично дело тешко дело против безбедности јавног саобраћаја због изазивања саобраћајног удеса 20.04.2009. године, при чему је поуздано утврђено да је пре саобраћајне незгоде конзумирао алкохол па му је приликом вршења увиђаја измерена количина од 0,85 промила алкохола у крви. Према члану 13. ЗПП, суд је у парничном поступку у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим. С обзиром на наведено, као и да је утврђено да је тужени искључиво одговоран за насталу саобраћајну незгоду, те да је тужилац оштећенима у вансудском поступку исплатио материјалну и нематеријалну штету, то је правилно тужени обавезан да на име регреса исплаћене штете тужиоцу исплати укупан износ од 1.410.763,00 динара са припадајућом законском затезном каматом.

Наводима ревизије неосновано се указује да алкохолисаност туженог није била у директном односу са насталом саобраћајном незгодом, јер из налаза и мишљења Медицинског факултета универзитета у Београду произилази да је тужени критичном приликом био у припитом стању, односно средњој алкохолисаности, а чак и концентрације алкохола ниже од 0,5 промила, могу довести до значајног компромитовања психомоторне способности возача. Тужени током поступка није доказао да су постојали други разлози да својим возилом пређе на супротну страну коловоза и изазове удес. Неосновани су и ревизијски наводи да је било потребно извршити усаглашавање налаза вештака, јер из оба налаза произилази да је код туженог критичном приликом концентрација алкохола у крви била виша од законом прописане, због чега није од значаја за другачије одлучивање и ревизијски навод туженог да је он осуђен за кривично дело тешко дело против безбедности саобраћаја учињено из нехата.

Ревидент неосновано и без ваљаних правних аргумената умањује своју одговорност за описани саобраћани удес, односно обавезу да испуни регресни захтев тужиоца, са којим је имао закључен уговор о обавезном осигурању од ауто- одговорности. Другостепени суд је оценом изведених доказа, применом правила о терету доказивања утврдио постојање узрочно последичне везе између алкохолисаности туженог и саобраћајне незгоде, чиме је настао и основ за усвајање тужбеног захтева у овој парници.

Из наведених разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у изреци, на основу члана 414. став 1. ЗПП.

Председник већа-судија

Јасминка Станојевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић