Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23 – drugi zakon) – u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužilje nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. stav 1. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. U postupku po žalbi, drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude. Nije relevantno revizijsko ukazivanje na postojanje bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) ZPP, jer ova bitna povreda odredaba parničnog postupka, u smislu člana 407. stav 1. ZPP, nije dozvoljen revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je kod tuženog radila na poslovima blagajnik – komercijalista u ekspozituri ..., po osnovu ugovora o radu na određeno vreme, s tim da je poslednji ugovor bio zaključen na period od 10.07.2014. godine do 09.09.2014. godine. Neposredni nadređeni tužilji je bio šef ekspoziture u ... . Istekom navedenog ugovora, na dan 09.09.2014. godine, tužilja je razdužena sa pečatom, što je potpisala, a sačinjen je i zapisnik o kontroli blagajne kojom je tužilja bila zadužena, sa pregledom stanja blagajne i devizne blagajne, koji je tužilja potpisala. Osporeno rešenje o otkazu ugovora o radu od 08.09.2014. godine uručeno je tužilji na kućnu adresu 16.09.2014. godine. Tužilja je odjavljena sa obaveznog socijalnog osiguranja dana 09.09.2014. godine. Šef ekspoziture ... je 10.09.2014. godine naložio „Help desku“ gašenje tužiljine šifre, ali tuženi nije ukinuo tužilji korisničku šifru za pristup sistemu tuženog, pa je ona i posle 09.09.2014. godine nastavila da dolazi na posao i koristila je šifru za obavljanje poslova.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da je tužilja kod tuženog obavljala faktički rad pet radnih dana nakon isteka ugovora o radu od 09.09.2014. godine, odnosno do 16.09.2014. godine, tako što je imala nesmetan pristup svom radnom mestu i prostoru, računaru i sistemu tuženog i obavljala poslove iz opisa svog radnog mesta, koristeći svoju šifru za pristup sistemu tuženog.

Drugostepeni sud je našao da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, pa je prvostepenu presudu preinačio i odbio tužbeni zahtev. Ocenio je da je tuženi u konkretnom slučaju jasno iskazao volju da ne želi da tužilja i dalje radi kod njega, a da poslove koje je tužilja eventualno obavila nakon isteka navedenog ugovora o radu nije radila na osnovu naloga neposrednog rukovodioca, odnosno da tužilja na kojoj je bio teret dokazivanja to nije dokazala u smislu člana 231. ZPP. Zaključio je, stoga, da nisu ispunjeni uslovi iz člana 37. Zakona o radu da se utvrdi da je radni odnos tužilje zasnovan na određeno vreme prerastao u radni odnos na neodređeno vreme, pošto samo faktičko prisustvo tužilje kod poslodavca u periodu po isteku ugovora o radu na određeno vreme, od 09.09.2014. godine pa nadalje narednih pet radnih dana, samo po sebi ne vodi do uspostavljanja radnog odnosa na neodređeno vreme, jer tužilja nije postupala po nalozima tuženog, odnosno njenog neposrednog rukovodioca, a tuženi joj je i oduzeo sredstva za rad.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 ... 75/14), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba. Prema stavu 2. istog člana, poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca. Stavom 6. ovog člana, propisano je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

S obzirom na utvrđeno u postupku, da je sa danom 09.09.2014. godine, kad je istekao period na koji je sa tuženim zaključila ugovor o radu na određeno vreme, tužilja odjavljena sa obaveznog socijalnog osiguranja kod tuženog, da je razdužena sa pečatom i da je izvršena kontrola i sravnjenje blagajne, a da u smislu člana 231. ZPP tužilja nije dokazala da je u periodu od 09.09.2014. godine do 16.09.2014. godine dobijala radne naloge od tuženog, pravilan je zaključak drugostepenog suda da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje da je radni odnos tužilje zasnovan na određeno vreme kod tuženog postao radni odnos na neodređeno vreme. Nije sporno utvrđeno prisustvo tužilje u ekspozituri u ... u periodu po isteku ugovora o radu na određeno vreme od 09.09.2014. godine pa nadalje narednih pet radnih dana, kao i to da je tužilja imala mogućnost pristupa sistemu tuženog preko pristupne šifre računaru koja je kasnije ukinuta. Međutim, dobrovoljan karakter radnog odnosa između zaposlenog i poslodavca podrazumeva da je i za ostanak zaposlenog na radu po isteku roka za koji je ugovor o radu zaključen, potrebna saglasnost poslodavca, izričita ili prećutna, a takva saglasnost je, imajući u vidu napred utvrđene radnje koje je tuženi preduzeo sa 09.09.2014. godine, izostala u ovom slučaju.

Sa iznetih razloga, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužebni zahtev tužilje, nalazeći da u smislu člana 37. Zakona o radu nije došlo do preobražaja radnog odnosa tužilje na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme, kao i da je osnovom člana 175. stav 1. istog zakona radni odnos tužilje prestao istekom roka na koji je zasnovan, a posledično i da nema osnova za vraćanje tužilje na rad kod tuženog.

Imajući u vidu da se, navodima revizije ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, Vrhovni sud je na osnovu odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Kako je revizija tužilje odbijena kao neosnovana, odbijen je i njen zahtev za naknadu troškova revizijskog postupka, dok troškovi sastava odgovora na reviziju ne predstavljaju troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, pa je na osnovu čl. 153. i 154. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom i trećem izreke.

Predsednik veća – sudija

Jelena Ivanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković