Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено, преко пуномоћника, изјавила ревизију, због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 ... 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23 – други закон) – у даљем тексту: ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија тужиље није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2) ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, као ни друге битне повреде одредаба парничног поступка из члана 407. став 1. ЗПП, због којих се ревизија може изјавити. У поступку по жалби, другостепени суд није пропустио да примени, нити је неправилно применио одредбе процесног закона, што је било или могло бити од утицаја на законитост и правилност побијане пресуде. Није релевантно ревизијско указивање на постојање битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12) ЗПП, јер ова битна повреда одредаба парничног поступка, у смислу члана 407. став 1. ЗПП, није дозвољен ревизијски разлог.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је код туженог радила на пословима благајник – комерцијалиста у експозитури ..., по основу уговора о раду на одређено време, с тим да је последњи уговор био закључен на период од 10.07.2014. године до 09.09.2014. године. Непосредни надређени тужиљи је био шеф експозитуре у ... . Истеком наведеног уговора, на дан 09.09.2014. године, тужиља је раздужена са печатом, што је потписала, а сачињен је и записник о контроли благајне којом је тужиља била задужена, са прегледом стања благајне и девизне благајне, који је тужиља потписала. Оспорено решење о отказу уговора о раду од 08.09.2014. године уручено је тужиљи на кућну адресу 16.09.2014. године. Тужиља је одјављена са обавезног социјалног осигурања дана 09.09.2014. године. Шеф експозитуре ... је 10.09.2014. године наложио „Help desku“ гашење тужиљине шифре, али тужени није укинуо тужиљи корисничку шифру за приступ систему туженог, па је она и после 09.09.2014. године наставила да долази на посао и користила је шифру за обављање послова.

Код овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је усвојио тужбени захтев, налазећи да је тужиља код туженог обављала фактички рад пет радних дана након истека уговора о раду од 09.09.2014. године, односно до 16.09.2014. године, тако што је имала несметан приступ свом радном месту и простору, рачунару и систему туженог и обављала послове из описа свог радног места, користећи своју шифру за приступ систему туженог.

Другостепени суд је нашао да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд погрешно применио материјално право, па је првостепену пресуду преиначио и одбио тужбени захтев. Оценио је да је тужени у конкретном случају јасно исказао вољу да не жели да тужиља и даље ради код њега, а да послове које је тужиља евентуално обавила након истека наведеног уговора о раду није радила на основу налога непосредног руководиоца, односно да тужиља на којој је био терет доказивања то није доказала у смислу члана 231. ЗПП. Закључио је, стога, да нису испуњени услови из члана 37. Закона о раду да се утврди да је радни однос тужиље заснован на одређено време прерастао у радни однос на неодређено време, пошто само фактичко присуство тужиље код послодавца у периоду по истеку уговора о раду на одређено време, од 09.09.2014. године па надаље наредних пет радних дана, само по себи не води до успостављања радног односа на неодређено време, јер тужиља није поступала по налозима туженог, односно њеног непосредног руководиоца, а тужени јој је и одузео средства за рад.

Одредбом члана 37. став 1. Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 ... 75/14), прописано је да уговор о раду може да се закључи на одређено време, за заснивање радног односа чије је трајање унапред одређено објективним разлозима који су оправдани роком или извршењем одређеног посла или наступањем одређеног догађаја, за време трајања тих потреба. Према ставу 2. истог члана, послодавац може закључити један или више уговора о раду из става 1. овог члана на основу којих се радни однос са истим запосленим заснива за период који са прекидима или без прекида не може бити дужи од 24 месеца. Ставом 6. овог члана, прописано је да ако је уговор о раду на одређено време закључен супротно одредбама овог закона или ако запослени остане да ради код послодавца најмање пет радних дана по истеку времена за које је уговор закључен, сматра се да је радни однос заснован на неодређено време.

С обзиром на утврђено у поступку, да је са даном 09.09.2014. године, кад је истекао период на који је са туженим закључила уговор о раду на одређено време, тужиља одјављена са обавезног социјалног осигурања код туженог, да је раздужена са печатом и да је извршена контрола и сравњење благајне, а да у смислу члана 231. ЗПП тужиља није доказала да је у периоду од 09.09.2014. године до 16.09.2014. године добијала радне налоге од туженог, правилан је закључак другостепеног суда да у конкретном случају нису испуњени услови за утврђење да је радни однос тужиље заснован на одређено време код туженог постао радни однос на неодређено време. Није спорно утврђено присуство тужиље у експозитури у ... у периоду по истеку уговора о раду на одређено време од 09.09.2014. године па надаље наредних пет радних дана, као и то да је тужиља имала могућност приступа систему туженог преко приступне шифре рачунару која је касније укинута. Међутим, добровољан карактер радног односа између запосленог и послодавца подразумева да је и за останак запосленог на раду по истеку рока за који је уговор о раду закључен, потребна сагласност послодавца, изричита или прећутна, а таква сагласност је, имајући у виду напред утврђене радње које је тужени предузео са 09.09.2014. године, изостала у овом случају.

Са изнетих разлога, правилно је одлучио другостепени суд када је преиначио првостепену пресуду и одбио тужебни захтев тужиље, налазећи да у смислу члана 37. Закона о раду није дошло до преображаја радног односа тужиље на одређено време у радни однос на неодређено време, као и да је основом члана 175. став 1. истог закона радни однос тужиље престао истеком рока на који је заснован, а последично и да нема основа за враћање тужиље на рад код туженог.

Имајући у виду да се, наводима ревизије не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, Врховни суд је на основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Како је ревизија тужиље одбијена као неоснована, одбијен је и њен захтев за накнаду трошкова ревизијског поступка, док трошкови састава одговора на ревизију не представљају трошкове који су били потребни ради вођења парнице, па је на основу чл. 153. и 154. став 1. ЗПП одлучено као у ставу другом и трећем изреке.

Председник већа – судија

Јелена Ивановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић