.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Uzp 399/2015
30.12.2015. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragana Skoka, predsednika veća, Zvezdane Lutovac i Branka Stanića, članova veća, sa savetnikom suda Vesnom Karanović, kao zapisničarem, odlučujući po zahtevu M.J.1 iz L., Republika H., staratelja M.J.2 iz L., Republika H., podnetom preko punomoćnika M.S., advokata iz S., ulica ..., za preispitivanje sudske odluke – presude Upravnog suda 12 U 1023/13 od 06.02.2015. godine, uz učešće protivne stranke Ministarstva finansija Republike Srbije, Beograd, ulica Kneza Miloša br.20, u predmetu utvrđivanja visine potraživanja-novčana sredstva, u nejavnoj sednici veća održanoj dana 30.12.2015. godine, doneo je
P R E S U D U
Zahtev se ODBIJA.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom odbijena je tužba tužioca M.J.2 iz L., Republika H. podneta protiv rešenja Ministarstva finansija i privrede Republike Srbije, Komisije za utvrđivanje visine potraživanja lica koja ostvaruju pravo po osnovu uplate deviznih sredstava zajma za privredni razvoj, broj 320-476/2012-001-007 od 13.12.2012. godine (čiji je pravni sledbenik Ministarstvo finansija Republike Srbije). Rešenjem Ministarstva finansija i privrede Republike Srbije, Komisije za utvrđivanje visine potraživanja lica koji ostvaruju pravo po osnovu uplate deviznih sredstava zajma za privredni razvoj, broj 320-476/2012-001-007 od 13.12.2012. godine konstatovano je da je tužiocu, M.J.2 iz L., Republika H., prestalo pravo na prijavu potraživanja po osnovu uplate deviznih sredstava građana, usled proteka roka propisanog članom 6. Zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj.
Zahtev je u ime tužioca, M.J.2 iz L., Republika H. podneo njegov staratelj, M.J.1 iz L., Republika H., jer je prema rešenju Centra za socijalnu skrb Vukovar, Republika Hrvatska, UP/1-552-02/14-05/49, broj 2196-127-04-26-14- 7 od 29.10.2014. godine (dostavljenom uz zahtev) M.J.2 iz L., Republika H. stavljen pod skrbništvo (starateljstvo) i za skrbnika (staratelja) je određena M.J.1 iz L., Republika H. U zahtevu podnetom preko punomoćnika podnosilac ukazuje da je sporno da li je u konkretnom slučaju za podneti zahtev prijavom potraživanja u stečajnom postupku obveznik vraćanja zajma postala Republika Srbija, odnosno da to više nije stečajni dužnik „B. B.“ AD iz B., kao i da je nastupila prekluzija prava podnosioca, time što nije ponovo podneo prijavu potraživanja u roku od 60 dana od dana objavljivanja poziva za prijave, kako je to propisano odredbama čl. 5. i 6. Zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj. Navedeno smatra, jer je do donošenja Zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj, koji je stupio na snagu dana 28.04.2004. godine, u ovom slučaju bio poznat dužnik – „ B. B.“ AD B., a pokrenut je i stečajni postupak pred stvarno i mesno nadležnim Trgovinskim sudom u Beogradu, u kojem je podnosilac zahteva u roku prijavio svoje potraživanje po osnovu zajma. Mišljenja je da, kako od strane nadležnog Trgovinskog suda, do stupanja na snagu navedenog zakona nije donesena nikakva odluka, to je Trgovinski sud, kao stečajni sud, s obzirom da je stupanjem na snagu Zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj izgubio stvarnu nadležnost za dalje rešavanje i odlučivanje po prijavi potraživanja podnosioca zahteva, bio dužan da njegovu prijavu posebnim rešenjem dostavi Ministarstvu finansija i privrede Republike Srbije kao nadležnom organu za dalje rešavanje, i to po službenoj dužnosti. Ističe i da M.J.2 (podnosiocu prijave potraživanja) nije bio dostupan „Službeni glasnik Republike Srbije“, kao ni dnevni listovi „P.“ i „B.“, u kojima je objavljen poziv za prijavu potraživanja, pa je u konkretnom slučaju jedini način njegovog upoznavanja sa navedenim pravom bio da se od strane Trgovinskog suda u Beogradu prijava dostavi Ministarstvu finansija i privrede Republike Srbije. Predlaže da Vrhovni kasacioni sud zahtev uvaži te pobijanu presudu ukine i predmet vrati Upravnom sudu na ponovno odlučivanje ili da istu presudu preinači i uvaži tužbu tužioca te poništi tužbom osporeno rešenje.
Protivna stranka, Ministarstvo finansija Republike Srbije, kao pravni sledbenik Ministarstva finansija i privrede Republike Srbije, je u odgovoru na zahtev navelo da je zahtev neosnovan i predložilo da ga Vrhovni kasacioni sud odbije.
Postupajući po podnetom zahtevu i ispitujući pobijanu presudu u granicama zahteva, a u smislu člana 54. Zakona o upravnim sporovima (''Službeni glasnik RS'', broj 111/09), Vrhovni kasacioni sud je našao:
Zahtev je neosnovan.
Prema obrazloženju pobijane presude Upravni sud je, polazeći od odredbi članova 5. i 6. Zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj („Službeni glasnik RS“, broj 43/04), te da je poziv za prijavu potraživanja po tom zakonu (koji je stupio na snagu dana 28.04.2004. godine), objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 49 od 29.04.2004. godine i u dnevnim listovima „P.“ i „B.“ od 30.04.2004. godine, kao i da je tužilac prijavu potraživanja podneo dana 03.09.2012. godine, što se ni navodima tužbe ne osporava, to je pravilan zaključak tuženog organa da tužioc nije podneo predmetnu prijavu potraživanja u roku od 60 dana od dana objavljivanja poziva, kako je to propisano odredbom člana 5. stav 1. navedenog Zakona, kao ni u roku od jedne godine od dana stupanja na snagu zakona, propisanog odredbom člana 6. stav 2. tog zakona. Stoga, po nalaženju Upravnog suda, tuženi organ pravilno zaključuje da je tužilac, u konkretnom slučaju, prekludiran u pravu potraživanja deviznih sredstava po osnovu zajma za privredni razvoj. Polazeći od iznetog, Upravni sud je ocenio da se pravilno osporenim rešenjem konstatuje da je prestalo pravo tužioca na prijavu potraživanja, po osnovu uplate deviznih sredstava građana. Ceneći navode tužbe, Upravni sud nalazi da činjenica da je tužilac podneo prijavu potraživanja u stečajnom postupku Trgovinskom sudu u Beogradu nije od uticaja na drugačiju odluku u ovoj stvari, budući da iz navedenih odredaba članova 5. i 6. Zakona o regulisanju obaveza Republike Srbije po osnovu zajma za privredni razvoj, sledi da je procesna pretpostavka za ostvarivanje predmetnog prava blagovremeno podnošenje prijave potraživanja Ministarstvu nadležnom za poslove finansija, a ne sudu u stečajnom postupku.
Ocenjujući zakonitost pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je presuda doneta uz pravilnu primenu materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje sadržano u osporenom rešenju, te bez povrede pravila postupka. Pobijanom presudom ocenjena su sva pitanja i okolnosti, koji su mogli biti od uticaja na zakonitost osporenog rešenja i za tu ocenu su dati dovoljni i jasni razlozi koje u svemu prihvata i ovaj sud, pa su navodi zahteva, kojima se, kao i u tužbi, ističe da je tužilac prijavu potraživanja dostavio nadležnom sudu, u stečajnom postupku, neosnovani i bez uticaja na odluku ovog suda, budući da je te navode tužbe Upravni sud pravilno ocenio.
Nalazeći da ni ostali navodi zahteva ne mogu da dovedu do drugačije ocene zakonitosti pobijane presude, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 55. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu ove presude.
PRESUĐENO U VRHOVNOM KASACIONOM SUDU
Zapisničar, Predsednik veća - sudija
Vesna Karanović,s.r. Dragan Skoko, s.r.
