Prema članu 4. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku uvažavaju se sve okolnosti predmetnog suđenja, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja, celokupno trajanje postupka i postupanje suda, javnog tužilaštva ili drugog državnog organa, priroda ili vrsta predmeta suđenja ili istrage, značaja predmeta suđenja ili istrage po stranku, ponašanje stranke tokom postupka, posebno poštovanje procesnih prava i obaveza, zatim poštovanje redosleda rešavanja predmeta i zakonski rokovi za zakazivanje ročišta i glavnog pretresa i izradu odluke.

Polazeći od činjenica i okolnosti ovog slučaja, po nalaženju Vrhovnog suda, pravilno je postupio Upravni sud kada je odbio prigovor predlagača radi ubrzavanja postupka u predmetu tog suda U 49230/22.

Naime, pri odlučivanju o pravnim sredstvima kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku moraju biti uvažene sve okolnosti predmetnog slučaja, a ključni značaj ima dužina trajanja postupka. Predlagač svoje stanovište o povredi prava na suđenje u razumnom roku zasniva na dugom trajanju upravnog spora, koji je u trenutku podnošenja prigovora trajao tri godine, kao i na činjenici da Upravni sud nije bio dovoljno aktivan u postupanju. Međutim, Vrhovni sud nalazi da dužina trajanja postupka od podnošenja tužbe do podnošenja prigovora nije takva da bi za posledicu imala povredu prava na suđenje u razumnom roku, niti je ovaj period pratila neaktivnost suda imajući u vidu da je Upravni sud 13.12.2022. godine, odmah po prijemu, poslao tužbu na odgovor tuženom organu, uz zahtev za dostavu spisa predmeta, po kom zahtevu je tuženi postupio 19.01.2023. godine. Prilikom donošenja odluke Vrhovni sud je posebno imao u vidu da je predmet višestranački, činjenično i pravno složene prirode, zbog čega je obavezno održavanje usmene javne rasprave. Nakon podnošenja prigovora Upravni sud je zakazao usmenu javnu raspravu, čime je prigovor ostvario svoju svrhu, jer je doveo do ubrzanja sudskog postupka.

Slučajevi koji prema svim okolnostima imaju poseban značaj za podnosioca prigovora ili za njega postoji rizik zbog odugovlačenja postupka, zahtevaju naročitu marljivost u postupanju, odnosno posebnu i izuzetnu hitnost, gde se i realno kraće vreme trajanja postupka može smatrati nerazumnim. Ako je sud preopterećen nerešenim predmetima, izgrađeni standardi Evropskog suda za ljudska prava nalažu da se predmeti tada rešavaju po prioritetu ili po posebnom značaju za podnosioca, a ne po redosledu prijema predmeta u sud. U ovom konkretnom slučaju, predmet upravnog spora nije hitan, niti zahteva naročitu marljivost u postupanju, odnosno posebnu i izuzetnu hitnost, zbog čega se rešava prema redosledu prijema u sud u skladu sa članom 177. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, br. 110/09...18/22).

Sa izloženog, Vrhovni sud je ocenio da je žalba neosnovana, pa je primenom odredbe člana 18. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, odlučio kao u stavu prvom dispozitiva.

Vrhovni sud je u stavu drugom izreke odbio zahtev predlagača za naknadu troškova postupka na osnovu člana 30. stav 2. ZVP shodnom primenom člana 153. stav 1. ZPP, imajući u vidu da predlagač nije uspeo u postupku.

Predsednik Vrhovnog suda

Jasmina Vasović, s.r.

POUKA O PRAVNOM LEKU:

Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković