Према члану 4. Закона о заштити права на суђење у разумном року, при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року уважавају се све околности предметног суђења, пре свега, сложеност чињеничних и правних питања, целокупно трајање поступка и поступање суда, јавног тужилаштва или другог државног органа, природа или врста предмета суђења или истраге, значаја предмета суђења или истраге по странку, понашање странке током поступка, посебно поштовање процесних права и обавеза, затим поштовање редоследа решавања предмета и законски рокови за заказивање рочишта и главног претреса и израду одлуке.

Полазећи од чињеница и околности овог случаја, по налажењу Врховног суда, правилно је поступио Управни суд када је одбио приговор предлагача ради убрзавања поступка у предмету тог суда У 49230/22.

Наиме, при одлучивању о правним средствима којима се штити право на суђење у разумном року морају бити уважене све околности предметног случаја, а кључни значај има дужина трајања поступка. Предлагач своје становиште о повреди права на суђење у разумном року заснива на дугом трајању управног спора, који је у тренутку подношења приговора трајао три године, као и на чињеници да Управни суд није био довољно активан у поступању. Међутим, Врховни суд налази да дужина трајања поступка од подношења тужбе до подношења приговора није таква да би за последицу имала повреду права на суђење у разумном року, нити је овај период пратила неактивност суда имајући у виду да је Управни суд 13.12.2022. године, одмах по пријему, послао тужбу на одговор туженом органу, уз захтев за доставу списа предмета, по ком захтеву је тужени поступио 19.01.2023. године. Приликом доношења одлуке Врховни суд је посебно имао у виду да је предмет вишестраначки, чињенично и правно сложене природе, због чега је обавезно одржавање усмене јавне расправе. Након подношења приговора Управни суд је заказао усмену јавну расправу, чиме је приговор остварио своју сврху, јер је довео до убрзања судског поступка.

Случајеви који према свим околностима имају посебан значај за подносиоца приговора или за њега постоји ризик због одуговлачења поступка, захтевају нарочиту марљивост у поступању, односно посебну и изузетну хитност, где се и реално краће време трајања поступка може сматрати неразумним. Ако је суд преоптерећен нерешеним предметима, изграђени стандарди Европског суда за људска права налажу да се предмети тада решавају по приоритету или по посебном значају за подносиоца, а не по редоследу пријема предмета у суд. У овом конкретном случају, предмет управног спора није хитан, нити захтева нарочиту марљивост у поступању, односно посебну и изузетну хитност, због чега се решава према редоследу пријема у суд у складу са чланом 177. Судског пословника („Службени гласник РС“, бр. 110/09...18/22).

Са изложеног, Врховни суд је оценио да је жалба неоснована, па је применом одредбе члана 18. став 2. Закона о заштити права на суђење у разумном року, одлучио као у ставу првом диспозитива.

Врховни суд је у ставу другом изреке одбио захтев предлагача за накнаду трошкова поступка на основу члана 30. став 2. ЗВП сходном применом члана 153. став 1. ЗПП, имајући у виду да предлагач није успео у поступку.

Председник Врховног суда

Јасмина Васовић, с.р.

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против овог решења није дозвољена жалба

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић