Против наведених правноснажних пресуда, бранилац окривљене Д.Ј., адвокат У.М., поднео је захтев за заштиту законитости, због повреде Кривичног закона, одредбе члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП у вези са одредбом члана 485. став 4. у вези става 1. ЗКП, уз предлог Врховном касационом суду да усвоји поднети захтев те да укине другостепену пресуду и предмет врати првостепеном суду на поновно суђење или да преиначи другостепену и првостепену пресуду те да окривљену ослободи од оптужбе.

Врховни касациони суд је, у смислу члана 488. став 1. ЗКП, након достављања примерка захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, одржао седницу већа, у смислу члана 490. ЗКП, о којој није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљене, налазећи да њихово присуство седници већа није неопходно и да није од значаја за доношење одлуке, на којој седници је размотрио списе предмета са пресудама против којих је захтев поднет, те је по оцени навода и предлога у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости није основан.

Поднетим захтевом браниоца окривљене Д.Ј., адвоката У.М. се указује на битну повреду кривичног поступка из члана 438. став 2. тачка 1) ЗКП, наводима да се пресуда заснива на доказима на којима се по одредбама ЗКП не може заснивати односно заснива се на изјавама сведока датим пред полицијским органима за које изјаве су сведоци одмах након тог саслушања пред истражним судијом изјавили да су били приморани од стране полиције да дају изјаве те садржине, односно да само потпишу белешку што је противно одредбама старог, али и новог ЗКП.

Врховни касациони суд ове наводе у захтеву оцењује као неосноване. Како је ова битна повреда одредаба кривичног поступка већ истицана у поступку по редовном правном леку, у жалби браниоца окривљене Д.Ј., Врховни касациони суд прихватајући разлоге жалбеног суда, дате на страни четири другостепене пресуде, као аргументоване, јасне и довољне, на исте упућује у смислу члана 491. став 2. ЗКП.

Даље, поднетим захтевом се указује, без нумеричког означавања, на повреду кривичног закона - одредбу члана 439. тачка 1) и тачка 2) ЗКП наводима да у радњама окривљене Д.Ј. нема бића кривичног дела из члана 246а став 1. Кривичног законика јер је физичкохемијским вештачењем од 14.11.2012. године утврђено да испитани узорак биљне масе има проценат ТХЦ мањи од 0,3% па је јасно да испитана материја не представља опојну дрогу већ влакнасто биље чије држање није забрањено. У том смислу, по ставу одбране закон је погрешно примењен те је окривљена оглашена кривом иако је требало применити одредбу члана 423. ЗКП и окривљену ослободити од оптужбе. Такође, у захтеву се наводи да је у односу на окривљену Д.Ј. погрешно примењено право, односно закон, с`обзиром на то да кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ, као теже дело, обухвата и кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246а став 1. КЗ, те је доношењем побијаних правноснажних пресуда повређен закон на штету окривљене Д.Ј.

Међутим, Врховни касациони суд и ове наводе у поднетом захтеву оцењује као неосноване. С`обзиром на то да су идентични наводи, као у захтеву, већ истицани у жалби браниоца окривљене Д.Ј. на првостепену пресуду, Врховни касациони суд прихватајући разлоге жалбеног суда као аргументоване и довољне, дате на страни 7 и 8 другостепене пресуде на исте упућује у смислу члана 491. став 2. ЗКП.

Из изнетих разлога, Врховни касациони суд је, на основу одредаба члана 30. став 1. Закона о уређењу судова, применом члана 491. став 1. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                 Председник већа-судија,

Олгица Козлов, с.р.                                                                                                      Драгиша Ђорђевић, с.р.