Решењем Апелационог суда у Београду Гж2 32/21 од 28.01.2021. године, ставом првим изреке, одбачена је као недозвољена жалба тужиља изјављена против става првог и другог изреке првостепене пресуде. Ставом другим изреке, укинута је првостепена пресуда (по жалбама тужиља и туженог) и предмет враћен истом суду на поновно суђење.

Против правноснажног решења донетог у другом степену тужиље су благовремено изјавиле ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права, побијајући одлуку из става првог изреке којом је њихова жалба одбачена као недозвољена.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија дозвољена применом члана 420. став 3. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 55/14, 87/18 и 18/20), којим је прописано да је ревизија увек дозвољена против решења другостепеног суда којим се изјављена жалба одбацује.

Испитујући побијану одлуку у смислу члана 408. у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија тужиља делимично основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Побијаним решењем одбачена је као недозвољена жалба тужиља изјављена против првостепене пресуде у делу којим је уређен модел виђања малолетне тужиље као ћерке и туженог као оца (став први изреке) и у делу којим је одређена висина доприноса туженог за издржавање малолетне тужиље (став други изреке), са образложењем да су тужиље у том делу успеле у спору и да зато немају правни интерес за изјављивање жалбе.

Врховни касациони суд налази да је у поступку пред другостепеним судом дошло до погрешне примене одредбе члана 378. став 3. у вези члана 389. став 1. ЗПП, па се основано ревизијом указује да је учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 1. ЗПП.

Према одредби члана 378. став 3. ЗПП, жалба је недозвољена, између осталог, и ако лице које је изјавило жалбу нема правни интерес за изјављивање жалбе.

Постојање правног интереса за изјављивање жалбе у сваком случају, па и у конкретном случају, подразумева постојање могућности да се по изјављеном правном леку донесе повољнија одлука за жалиоца од одлуке против које је изјављена жалба.

У конкретном случају, упоређујући садржину тужбеног захтева за уређење модела виђања малолетне тужиље са туженим оцем са којим не живи (опредељен тужбом од 09.03.2017. године) са садржином одлуке којом је уређен начин одржавања њихових личних односа (из става првог изреке првостепене пресуде), Врховни касациони суд је нашао да нема подударности захтева и одлуке, због чега се може сматрати да тужбени захтев у том делу није усвојен у целости, односно да судска заштита није пружена тужиљама онако како су тражиле, те да имају правни интерес да се жале на такву одлуку за коју сматрају да је донета на њихову штету.

Из наведеног разлога, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом члана 415. став 1. у вези члана 420. став 6. ЗПП, без враћања предмета другостепеном суду на поновно одлучивање о жалби тужиља, будући да је по жалби туженог првостепена пресуда већ укинута.

У преосталом делу ревизија тужиља је неоснована, јер је другостепени суд правилно закључио да тужиље немају правни интерес да побијају одлуку о досуђеном износу на име доприноса туженог за издржавање малолетне тужиље, обзиром да је у том делу тужбени захтев усвојен, већ само одлуку у одбијајућем делу (преко досуђеног до траженог износа доприноса), која је по жалби тужиља укинута.

На основу наведеног, применом члана 414. став 1. у вези члана 420. став 6. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Звездана Лутовац, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић