Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 4285/2019 од 29.01.2020. године, ставом првим изреке, одбијене су, као неосноване, жалбе парничних странака и потврђена првостепена пресуда у ставу првом изреке, у делу става трећег изреке, којим је обавезан тужени да тужиљи исплати, на име неисплаћених месечних износа припадајуће пензије, за период од септембра 2013. године закључно са фебруаром 2018. године, исплати износ од 414.801,60 динара, односно појединачне месечне износе, са законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа па до исплате, све ближе наведено у овом ставу изреке и у ставу четвртом изреке. Ставом другим изреке преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става трећег изреке, тако што је одбијен, као неоснован, тужбени захтев да се обавеже тужена да тужиљи, на име неисплаћених месечних износа припадајуће пензије, за период од септембра 2013. године закључно са фебруаром 2018. године, исплати износ од још 486.860,99 динара, односно појединачне месечне износе, са законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа па до исплате, све ближе наведено у овом ставу изреке. Ставом трећим изреке преиначено је решење о трошковима парничног поступка, садржано у ставу петом изреке првостепене пресуде, тако што је обавезан тужени да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у износу од 83.596,03 динара, са законском затезном каматом од извршности одлуке до исплате. Ставом четвртим изреке одбијен је захтев тужиље за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужиља је благовремено изјавила ревизију, из свих законских разлога, са предлогом да се о ревизији одлучи као о изузетно дозвољеној, у смислу члана 404. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/2011, 49/2013-УС, 74/2013- УС, 55/2014, 87/2018, 18/2020, у даљем тексту: ЗПП), изјављене против побијане пресуде у ставу другом изреке, Врховни касациони суд је оценио да је ревизија дозвољена на основу члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, па у овом делу није било места оцени изузетне дозвољености ревизије у смислу члана 404. истог Закона.

Испитујући побијану пресуду у наведеном делу, у смислу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да ревизија тужиље није основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиљи је решењем туженог од 28.12.1972. године признато право на породичну пензију од 15.06.1972. године, при чему је тужиља од 1998. године једини преостали корисник породичне пензије коју је остварио њен супруг. Тужиљи је тужени без основа престао да исплаћује пензију почев од марта 1999. године не доносећи решење о обустави исплате. Тужиља је од 07.10.2005. године корисник основне пензије на Косову и Метохији, у месечном износу од 75 евра. Вештачењем је утврђено да за утужени период од марта 1999. године закључно са фебруаром 2018. године номинална разлика између припадајуће и исплаћене пензије тужиље, без умањења за износе исплаћене на Косову и Метохији износи 2.449.683,43 динара, док износ неисплаћених пензија умањених за исплаћене износе на Косову и Метохији износи 1.282.021,40 динара. Тужба у овој правној ствари је поднета 06.10.2016. године.

На овако утврђено чињенично стање нижестепени судови су применом одредбе члана 172. став 1. Закона о облигационим односима закључили да је тужени у обавези да тужиљи накнади штету због неисплаћених пензија, за период за који у односу на дан подношења тужбе у овој правној ствари потраживање тужиље није застарело. Ово због тога што је тужиљи решењем туженог признато право на пензију која јој је исплаћивана до марта 1999. године, када је дошло до обуставе исплате пензије без оправданог разлога и без доношења решења о обустави од стране туженог, каквим поступањем је тужиљи причињена штета коју је тужени у обавези да јој накнади, јер је на тај начин тужени повредио тужиљи право на мирно уживање имовине прокламовано чланом 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.

Притом је правилна оцена другостепеног суда да је тужени у обавези да тужиљи накнади штету у износу умањеном за износе које је тужиља у спорном периоду примала на Косову и Метохији, са законском затезном каматом од доспелости сваког појединачног месечног износа па до исплате у смислу чланова 186. и 277. Закона о облигационим односима. Тужиља је остварила примања на Косову и Метохији, на који начин је причињена штета смањена, па је правилно другостепени суд преиначио првостепену пресуду у делу којим је тужиљи признато право на накнаду штете без умањења за износе исплаћене на Косову и Метохији и за те износе у истом периоду, тужбени захтев одбио, као неоснован.

Неосновани су наводи жалбе тужиље да није било разлога за урачунавање износа које је тужиља примила на Косову, јер се по тврдњи тужиље ради о социјалним давањима. Наиме, тужиља је од 07.10.2005. године корисник основне пензије на Косову и Метохији, у месечном износу од 75 евра, за који месечни износ је штета коју услед обуставе пензије трпи умањена. Накнада материјалне штете подразумева, у смислу одредбе члана 185. став 1. Закона о облигационим односима, успостављање стања које је било пре него што је штета настала. Примања која тужиља остварује по основу пензије на Косову се урачунавају у накнаду штете, тако да се штета коју тужиља трпи, састоји у разлици између пензије коју је тужени био дужан да јој исплаћује у спорном периоду и онога што је тужиља, као оштећена, примила по истом основу од другог органа, како је правилно закључио другостепени суд.

Из наведених разлога, применом члана 414. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије тужиље у преосталом делу, на основу члана 404. ЗПП, Врховни касациони суд је оценио да нема места одлучивању о ревизији као о изузетно дозвољеној, у смислу одредбе става 1. тог члана.

Одука другостепеног суда да тужиљи припада право на накнаду штете у висини појединачних месечних износа неисплаћене пензије у износу умењеном за износе пензије које је тужиља остварила на Косову и Метохији као и оцена да се у овој правној ствари примењује рок застарелости потраживања прописан чланом 376. Закона о облигационим односима је у складу са правним ставовима израженим кроз одлуке Врховног касационог суда у истој или сличној чињенично правној ситуацији.

Тужиља, позивајући се на пресуду Европског суда за људска права од 17.04.2012. године, донету у случају Грудић против Србије (представка бр. 31925/08) и на пресуду Врховног касационог суда Рев 974/2012 од 07.03.2013. године, посебну ревизију изјављује ради уједначавања судске праксе.

Питање застарелости новчаног потраживања у смислу члана 376. Закона о облигационим односима који је примењен у овом спору није ни било постављено у предмету Грудић против Србије пред Европским судом за људска права. Због тога побијана другостепена пресуда, у погледу оцене застарелости потраживања не одступа од става израженог у наведеној одлуци Европског суда за људска права, а сагласна је са ставом тог суда из одлуке у предмету Скендери и други против Србије (представка бр. 15090/08) - да је рок застарелости предвиђен чланом 376. Закона о облигационим односима законит и да тежи легитимном циљу, обезбеђењу правне сигурности и заштите потенцијалних тужених од застарелих потраживања. Пресуда Врховног касационог суда Рев 974/2012 од 07.03.2013. године на коју се тужиља позива у ревизији донета је у спору у којем тужени није истакао приговор застарелости потраживања, па се зато не ради о различитим судским одлукама донетим у истоветним чињенично-правним ситуацијама, због чега би о ревизији требало одлучивати као о посебној ревизији - ради уједначавања судске праксе.

Према Закључку усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 27.06.2017. године, у споровима ради накнаде материјалне штете због неисплате пензија лицима са територије Косова и Метохије узима се у обзир (умањује) новчани износ који је тужиља примала од стране међународне управе на тој територији. Овај Закључак донет је у вршењу надлежности Врховног касационог суда предвиђене чланом 31. став 2. Закона о уређењу судова - ради јединствене судске примене права. Побијана другостепена пресуда не одступа од означеног закључка, имајући у виду да извршене исплате (без обзира да ли се ради о пензији или некој другој врсти накнаде) представљају обештећење за штету насталу неипслаћивањем пензије која је тужиљи призната решењем туженог.

Из наведених разлога, на основу члана 404. ЗПП, одлучено је као у ставу другом изреке.

Одлучујући о дозвољености ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Према члану 403. став 3. ЗПП ревизија није дозвољена у имовинско-правним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 06.10.2016 године и у њој је као вредност предмета спора означен износ од 527.500,00 динара. Поднеском од 10.05.2018. године тужба је преиначена повећањем тужбеног захтева, о ком је одлучено првостепеном пресудом донетом 30.01.2019. године. Другостепена пресуда донета је 29.01.2020. године. Вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде је износ од 414.801,60 динара.

Како вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде не прелази динарску противвредност од 40.000 евра по средњем курсу НБС на дан преиначења тужбе, ревизија тужиље није дозвољена, у смислу члана 403. став 3. ЗПП.

Ревизија није дозвољена ни у смислу члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП.

Ово због тога што је, у смислу члана 28. ЗПП, за утврђивање права на изјављивање ревизије као вредност предмета спора меродавна вредност главног захтева, док се камате, уговорна казна и остала споредна тражења, као и трошкови поступка не узимају се у обзир, ако не чине главни захтев.

У конкретном случају тужиља је ревизију изјавила и против одлуке којом је одлучено о трошковима првостепеног и другостепеног поступка, што у овој правној ствари не представља главни захтев, већ споредна потраживања.

Чињеница да је одлука о трошковима првостепеног поступка побијаном другостепеном пресудом преиначена, не утиче на дозвољеност ревизије, јер се дозвољеност ревизије не цени према одредби члана 13. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 55/14) односно новелираној одредби члана 403. став 2. тач. 2. ЗПП.

Из наведених разлога, применом члана 413. ЗПП, Врховни касациони суд је одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа-судија

Божидар Вујичић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић