Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11 и 55/14), Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиље основана.

У поступку доношења побијане пресуде нема битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је живела у ванбрачној заједници са туженим, у којој су рођена малолетна деца, ћерка ВВ 2006. године и ГГ, 2013. године. Правноснажном пресудом Основног суда у Параћину П2 317/19 од 16.01.2020. године, донетом у овом поступку, ставом првим и трећим изреке малолетна деца парничних странака поверена су мајци на самостално вршење родитељског права и уређен је лични контакт између деце и туженог оца. Наведена првостепена пресуда је у ставу другом изреке којим је одлучено о обавези туженог да доприноси издржавању мал. деце у досуђеним износима и у ставу петом изреке - одлука о трошковима поступка, по жалби туженог укинута решењем Апелационог суда у Крагујевцу Гж2 280/20 од 20.07.2020.године и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење. На основу извештаја Центра за социјални рад у Параћину утврђено је да мал. ВВ већ пет година остварује право на дечији додатак у износу од 2.500,00 динара, а у истом периоду остварује и право на туђу негу и помоћ у износу од 28.500,00 динара, а из извештаја Општине Параћин - Управе за друштвене делатности - Одсек друштвене бриге о деци, утврђено је да је тужиљи АА по решењу Општине Параћин од 15.06.2020. године признато право на дечији додатак за ВВ и ГГ за период од 27.05.2020. године до 26.05.2021. године. Општина Параћин је потписала уговор са најповољнијим понуђачем за набавку услуге социјалне заштите - лични пратилац детета по коме укупна цена за један радни дан (пуно радно време) по једном кориснику за које Центар за социјални рад доноси решење којим му је призната услуга за личног пратиоца, износи 2.576,00 динара. Малолетна ВВ је дете са посебним потребама које болује од аутизма, није самостална и стално јој је потребна помоћ трећег лица, па је у потпуности упућена на тужиљу. Малолетни ГГ је ученик првог разреда основне школе школске године 2018-2019 и доброг је здравственог стања. Тужиља живи у стану који је власништво њеног оца, са својим родитељима и малолетном децом, примања остварује само отац тужиље који је у пензији, а тужиља се води као незапослено лице на евиденцији Националне службе за запошљавање и не може да се запосли, јер је потпуно посвећена мал. ћерки ВВ због њеног здравственог стања. Тужиља не плаћа закупнину за простор у ком живи са малолетном децом, али има велике трошкове лечења за мал. ВВ, трошкове пратиоца, друге потребе деце и комуналије, што је све у потпуности утврђено и таксативно наведено у побијаној пресуди, као и трошкови које држава рефундира. Тужени је тужиљи у току трајања поступка повремено плаћао на име издржавања малолетне деце износ од 200, 300 или 400 евра у зависности од тога када колико има. Води се као незапослено лице на евиденцији Националне службе за запошљавање и нема уписаних непокретности на своје име, живи у породичној кући својих родитеља, здрав је и радно способан и 2019. године поднео је захтев за боравишну дозволу како би наставио да ради у ..., где је радио као возач камиона и остваривао месечна примања око 2.200 евра. Првостепени суд је утврдио да потребе мал. ВВ износе 50.000,00 динара, што је адекватан износ за дете њеног узраста са посебним потребама, с обзиром да болује од аутизма, што ни тужени није оспорио, да мајка води целодневну бригу о малолетном детету и да није у могућности да ради.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, код утврђених чињеница да су правноснажном пресудом првостепеног суда малолетна деца поверена на самостално вршење родитељског права мајци, уређен начин одржавања личних односа туженог са малолетном децом, првостепени суд је одредио висину доприноса туженог за оба детета имајући у виду да тужени прихвата одлуку првостепеног суда у вези висине издржавања за малолетног сина ГГод 8.000,00 динара месечно. Приликом одлучивања суд је имао имао у виду потребе малолетне ВВ, одређене према здравственом стању детета, узрасту, обавезама мајке детета, да није у могућности без обзира на године живота да се запосли зато што је максимално ангажована да води бригу и чува мал. ВВ која болује од веома тешке болести, па је у складу са чланом 160. став 2. Породичног закона обавезао туженог да на име доприноса за издржавање мал. ВВ плаћа износ од 17.000,00 динара месечно, водећи рачуна да се ради о детету са посебним потребама које болује од аутизма и коме је потребна целодневна нега и помоћ.

Другостепени суд је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев закључујући да првостепени суд није правилно применио материјално право јер је тужиља као мајка и законска заступница малолетне деце могла у име малолетне деце да поднесе тужбу за измену одлуке о издржавању у смислу члана 164. Породичног закона, али да није могла као у конкретном случају да у своје име поднесе тужбу против туженог оца мал. деце, као дужника издржавања, за измену одлуке о издржавању, јер није учесник материјално правног односа који је предмет спора те није активно легитимисана.

По оцени Врховног касационог суда, овакав закључак другостепеног суда у вези активне легитимације родитеља у погледу захтева за издржавање детета, неправилан је и заснован на погрешној примени материјалног права на шта се основано указује у ревизији. Када је основни захтев поверавање малолетне деце тужиљи као родитељу, што је овде случај, тужиља је активно легитимисана за захтев за издржавање деце. Одредбом члана 272. став 2. Породичног закона прописано је да ако родитељи нису закључили споразум о вршењу родитељског права или суд процени да њихов споразум није у најбољем интересу детета, одлуку о поверавању заједничког детета једном родитељу, о висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља и о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем доноси суд. Овај парнични поступак је био покренут тужбом тужиље-мајке ради одлуке о поверавању малолетне деце мајци, начину одржавања личног контакта деце са другим родитељем, уз обавезивање туженог оца да доприноси издржавању малолетне деце у одређеним новчаним износима. У конкретном случају реч је о једној парници у којој се одлучује о поверавању деце, начину одржавања односа малолетне деце са другим родитељем и висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља, па чињеница да је у току исте парнице донета првостепена пресуда која је од стране другостепеног суда потврђена у односу на поверавање деце и начин одржавања личних односа малолетне деце са другим родитељем, а укинута за допринос издржавања и у укинутом делу у наставку парнице поново одлучено првостепеном пресудом, не утиче на већ засновану активну легитимацију тужиље. Такође, не ради се о тужби за измену одлуке о издржавању у смислу члана 164. ПЗ, како то погрешно закључује другостепени суд, већ о основном тужбеном захтеву за издржавање на основу члана 278. Породичног закона, постављеном уз захтев за поверавање деце, коју тужбу може поднети лице које се у смислу овог закона сматра повериоцем издржавања, а то је тужиља као законска заступница мал. деце којој су деца поверена на самостално вршење родитељског права, јер је ово прва одлука о издржавању и нема претходне одлуке која би се изменила новом.

Како је због погрешне примене материјалног права и самим тим погрешног закључка другостепеног суда о непостојању активне легитимације тужиље, чињенично стање остало непотпуно утврђено, а нису испитивани и цењени наводи жалбе туженог, због чега се не може испитати правилност одлуке о испуњености услова да тужени доприноси издржавању своје малолетне деце, у ком обиму и висини, то је другостепена пресуда морала бити укинута и предмет враћен на поновно одлучивање по жалби.

Из наведених разлога потребно је да другостепени суд у поновном поступку отклони указане недостатке и донесе закониту, правилну и образложену одлуку.

Укинута је и одлука о трошковима поступка јер зависи од одлуке о главној ствари.

Из изложених разлога, Врховни касациони суд је на основу члана 416. став 2. ЗПП, одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Бисерка Живановић,с.р.

За тачност отправка

управитељ писарнице

Марина Антонић