Пресудом Првог основног суда у Београду П 3705/19 од 17.05.2019. године, ставом првим изреке, утврђено је да је одредба члана 6. уговора о кредиту за рефинансирање број ..., закљученог дана 22.09.2014. године између тужиоца и тужене, која гласи: „корисник кредита се обавезује да плати распоређену фиксирану накнаду за обраду кредитног захтева која је фиксна, а чији је укупан износ наведен у табели, тако што се износ накнаде приписује главном дугу и отплаћује у оквиру месечних ануитета у периоду отплате кредита“, ништава и да не производи правно дејство. Ставом другим изреке, обавезана је тужена да исплати тужиоцу износ од 20.250,00 динара са законском затезном каматом од 22.09.2014. године до исплате, у року од осам дана од пријема писаног отправка пресуде. Ставом трећим изреке, обавезана је тужена да надокнади тужиоцу трошкове парничног поступка у износу од 24.920,00 динара, у року од осам дана од дана пријема писаног отправка пресуде.

Пресудом Вишег суда у Београду Гж 11483/19 од 12.03.2020. године, која је исправљена решењем тог суда Гж 11483/19 од 15.06.2020. године и решењем Гж 11483/19 од 23.07.2020. године, исправљеним решењем Гж 11483/19 од 23.10.2020. године, ставом првим изреке одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П 3705/19 од 17.05.2019. године. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужене за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужена је, на основу члана 404. ЗПП, благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права.

По оцени Врховног касационог суда, у овом случају има места одлучивању о ревизији тужене изјављеној на основу наведене законске одредбе (посебна ревизија), ради уједначавања судске праксе.

Из тог разлога одлучено је као у првом ставу изреке.

Одлучујући о изјављеној ревизији, на основу члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је нашао да је ревизија тужене основана.

У спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, странке су 22.09.2014. године закључиле уговор о кредиту за рефинансирање. Одредбом члана 6. тог уговора предвиђено је да ће кредит бити пуштен само уколико корисник исплати једнократну накнаду за обраду кредитног захтева у износу од 20.250,00 динара.

Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је применом чланова 103. и 105. Закона о облигационим односима утврдио ништавост одредбе члана 6. означеног уговора. По становишту тог суда, из граматичког тумачења одредбе члана 1065. Закона о облигационим односима произилази да тужена није имала законски основ да од тужиоца, осим камате, наплати било какве накнаде у вези са одобреним кредитом нити да му зарачунава било које друге трошкове. По одредбама Закона о банкама, тужена је дужна да сама сноси трошкове сопственог пословања и ту своју обавезу не може превалити на тужиоца, па се другачијим поступањем нарушава начело једнаке вредности узајамних давања и начело равноправности странака у облигационом односу. Осим тога, трошак пуштања кредита у течај нема ни правно ни економско оправдање, а није јасно у чему се тај трошак састоји и зашто се његова висина везује за висину кредита.

По становишту другостепеног суда, неспорно је право банке да од корисника наплати наканде за пружену услугу, што важи и за накнаду за обраду кредита, али само ако је реч о стварним трошковима и под условом да су исти наведени у понуди банке тако јасно и недвосмислено да корисник кредита не буде у заблуди о којим је трошковима реч. С`обзиром да тужена није доставила доказ да је поступила у складу са том обавезом, другостепени суд је закључио да је спорна одредба уговора ништава у смислу члана 103. Закона о облигационим односима јер садржи неодређену обавезу тужиоца, а противна је и начелу равноправности странака, односно савесности и поштења, због чега је одбио жалбу тужене банке.

По оцени Врховног касационог суда, основано се изјављеном ревизијом указује на погрешну примену материјалног права.

Одредбама чланова 1065-1068 Закона о облигационим односима, којима је уређен уговор о кредиту, није ближе регулисано право банке да од корисника кредита наплати трошкове и накнаде настале поводом закључења тог уговора или који настану током његове реализације. Законом о банкама, којим је предвиђено да банке могу обављати и кредитне послове (давање и узимање кредита), прописано је да се на уговор закључен између банке и клијента примењују општи услови пословања банке (члан 42) и да Народна банка Србије може прописати јединствени начин обрачуна и објављивања трошкова, камата и накнада банкарских услуга, нарочито по основу депозитних и кредитних послова (члан 43).

Закон о заштити корисника финансијских услуга предвиђа да општи услови пословања банке обухватају и акте којима се утврђују накнаде и други трошкови које давалац финансијских услуга наплаћује корисницима (члан 9. став 3). Тај закон обавезује банку да кориснику пружи информације и одговарајућа обавештења о условима који се односе на уговор о кредиту за који је показао интересовање (понуда), на начин који корисника ниједног тренутка неће довести у заблуду (члан 17. став 4). Понуда се чини на обрасцу који је утврдила Народна банка Србије, Одлуком о условима и начину обрачуна ефективне каматне стопе и израду и садржини образаца који се уручују кориснику („Службени гласник Републике Србије“ број 65/11 и 62/18), у којем су исказани врста и висина трошкова који падају на терет корисника кредита.

Из изложеног следи да важећи прописи омогућавају даваоцу и кориснику кредита да, у складу са начелом аутономије воље (члан 10. Закона о облигационим односима), уговором уреде питање трошкова обраде кредитног захтева, као и других трошкова и накнада у вези са својим кредитним односом. Зато одредба уговора о кредиту којом се корисник обавезује да плати трошкове обраде кредитног захтева није противна принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима у смислу члана 103. став 1. Закона о облигационим односима, под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о тим трошковима који се исказују кроз обрачун ефективне каматне стопе. Обавезивање корисника кредита на плаћање трошкова обраде кредитног захтева није противно ни начелу савесности и поштења из члана 11. Закона о облигационим односима, уколико је та обавеза установљена на транспарентан начин.

У конкретном случају, тужилац је у предуговорној фази - уручењем понуде од 18.09.2014. године, сачињене на прописаном обрасцу у којем су исказани врста и висина трошкова кредита, поред осталог и трошкови обраде кредитног захтева, обавештен о њиховој врсти и висини на начин који задовољава услов одређености уговорне обавезе. Законом о заштити корисника финансијских услуга и означеном Одлуком Народне банке Србије није предвиђена обавеза банке да кориснику кредита мора предочити структуру или спецификацију трошкова како би се сматрало да је клијент са њима упознат на јасан и недвосмислен начин. Банка је дужна да кориснику пружи информације и објашњења о условима који се односе на уговор о кредиту на начин који ће кориснику омогућити да упореди понуде различитих давалаца истих услуга и процени да ли ти услови одговарају његовим потребама и финансијској ситуацији. Следствено томе, спецификација трошкова обраде кредита и опис њихове структуре у понуди нису услов за плаћање тих трошкова. Предмет обавезе корисника кредита је у довољној мери одређен прецизним одређивањем врсте трошкова и њихове висине, па се зато не може довести у питање пуноважност одредбе уговора о кредиту којом је корисник обавезан на плаћање трошкова кредита ни из разлога прописаног чланом 47. Закона о облигационим односима.

Код повреде начела једнаке вредности узајамних давања из члана 15. Закона о облигационим односима мора се водити рачуна да се законом одређује у којим случајевима повреда тог начела повлачи правне последице, као и да се повреда начела еквиваленције првенствено односи на уговор у целини, а не на поједине његове одредбе. Из наведених разлога, по схватању ревизијског суда, оспорена одредба уговора о кредиту није ништава и зато не постоји обавеза тужене на реституцију у складу са чланом 104. став 1. Закона о облигационим односима. Због тога је применом члана 416. став 1. ЗПП, одлучено као у другом ставу изреке.

Одлука о трошковима целокупног поступка, садржана у трећем ставу изреке, донета је на основу члана 165. став 2. у вези чланова 153. став 1. и 154. ЗПП. Туженој су досуђени трошкови за састав једног поднеска у износу од 6.000,00 динара, жалбе и ревизије у износу од 12.000,00 динара, за ступање на једном одржаном рочишту у износу од 7.500,00 динара, судску таксу за жалбу и другостепену пресуду у износу од по 2.710,00 динара, судску таксу за ревизију у износу од 5.420,00 динара и одлуку по ревизији у износу од 8.130,00 динара. Туженој нису досуђени трошкови за састав одговора на тужбу и судску таксу за тај поднесак, јер се у поступку о споровима мале вредности тужба не достаавља туженом на одговор (члан 472. став 1. ЗПП), па трошкове тог поднеска сноси тужена и не може их, као нужне и неопходне за вођење парнице у тој врсти спора, наплатити од супротне стране без обзира на исход поступка.

Председник већа - судија

Бранислав Босиљковић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић