У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а на друге разлоге предвиђене чланом 407. став 1. истог закона ревидент не указује.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је доктор ... у Одељењу ... здравствене заштите, Службе за задравствену заштиту одраслих становника са хитном медицинском помоћи, кућним лечењем и ... делатност ДЗ Ћићевац. Тужени је Одлукама бр. .. и бр. .., донетим 27.11.2015. године покренуо поступак за утврђивања вишка запослених, примењени су критеријуми за одређивање вишка запослених и утврђено да је услед организационих промена и смањења обима посла престала потреба за једним доктором ..., због чега је број извршилаца смањен са 2 на 1 доктора ... . Донет је Правилник о изменама и допунама Правилника о организацији и систематизацији радних места под бр. .. дана 27.11.2015. године. Одлуком бр. .. од 14.12.2015. године, тужиља је проглашена вишком запослених и решењем бр. .. од 28.12.2015. године, отказан јој је уговор о раду.

Решење о отказу уговора о раду од 28.12.2015. године поништено је правноснажном пресудом Основног суда у Крушевцу П 179/16 од 13.02.2017. године.

У извршењу наведене судске одлуке, тужени је упутио позив тужиљи да се врати на рад дана 10.05.2018. године и истог дана донео решење о коришћењу годишњег одмора за 2017. годину у трајању од 35 дана, по ком је тужиља била дужна да се врати на рад 28.06.2018. године. Потом је донео ново решење о годишњем одмору за 2018. годину, по ком је тужиља требало да се врати на рад 23.07.2018. године.

Међутим, оспореним решењем од 20.07.2018. године, тужиљи је отказан уговор о раду и престао радни однос 23.07.2018. године, јер је сходно Закону о одређивању максималног броја запослених у јавном сектору („Службени гласник РС“, бр. 68/2015 и 81/2016-УС), услед организационих и економских промена, дошло до престанка потреба за радом запослене. Решење од 20.07.2018. године донето је на основу Закључка Владе Републике Србије од 02.10.2015. године. Саставни део Закључка су критеријуми за утврђивање вишка запослених у ... утврђени споразумом између Министарства здравља РС и Репрезентативних синдиката у области здравства на нивоу Републике Србије. Тужени се у решењу позвао на Упутство Министарства здравља РС о поступању при утврђивању вишка запослених од 07.10.2015. године и цитирао је своје одлуке и правилнике који су донети у првобитном отказном поступку (одлуке од 27.11.2015. године, 14.12.2015. године и правилнике од 27.11.2015. године и 04.12.2015. године). Решење садржи навод да су резултати рада тужиље и другог доктора ... вредновани за период 2013 – 2014. године, према критеријумима из Правилника о утврђивању критеријума и осталих услова за проглашење вишка запослених у Служби за задравствену заштиту одраслих становника ДЗ Ћићевац бр. .. од 04.12.2015. године (чл. 4. и 5. Правилника).

Код тако утврђеног чињеничног стања, правилно је у побијаним нижестепеним пресудама примењено материјално право када је решење о отказу уговора о раду поништено као незаконито и обавезан тужени да тужиљу врати на рад.

Одредбом члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду прописано је да запосленом може да престане радни однос ако за то постоји оправдани разлог који се односи на потребе послодавца и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла.

У конкретном случају, тужиљи је отказан уговор о раду у поступку рационализације решењем од 28.12.2015. године, које је поништено правноснажном пресудом Основног суда у Крушевцу П179/16 од 13.02.2017. године због тога што није било доказа да су примењени критеријуми у поступку утврђивања вишка запослених у односу на тужиљу и како је вршено рангирање и бодовање запослених код туженог.

Решење о отказу уговора од 20.07.2018. године, које је предмет оцене у овом спору, донето је на основу истих прописа и за исти период оцењивања (2013 – 2014. године) као првобитно, правноснажном одлуком поништено решење.

По правноснажном окончању спора за поништај решења о отказу уговора о раду, тужени није спровео нови отказни поступак у ком би доследно и без измена применио критеријуме утврђене споразумом Министарства здравља РС и Репрезентативних синдиката у области здравства на нивоу Републике Србије. Супротно, тужени је новим решењем формално – правно отклонио недостатке свог првобитног решења којим је тужиљи отказао уговор о раду. Поступајући на изложени начин поново је одлучио о ствари која је правноснажно пресуђена судском одлуком коју, као извршни наслов, није спровео реинтегрисањем тужиље у радни однос, већ је одржавао у статусу радно неангажоване, доношењем решења о коришћењу годишњег одмора, чиме је злоупотребио овлашћења послодавца. Сходно наведеном, разлог за отказ уговора о раду из члана 179. став 5. тачка 1. Закона о раду, није наступио.

Неосновани су ревизијски наводи да је требало применити одредбу члана 191. став 7. Закона о раду, према којој ће суд да одбије захтев запосленог за враћање на рад ако у току поступка утврди да је постојао основ за престанак радног односа, али да је послодавац поступио супротно одредбама закона којим је прописан поступак за престанак радног односа. Међутим, у конкретном случају основ за престанак радног односа не постоји, јер у одсуству одлука и аката које је у отказном поступку требало да донесе послодавац, оправдани разлог за отказ уговора о раду није наступио.

Без утицаја је ревизијски навод да је у време доношења оспореног решења био на снази Правилник туженог о утврђивању критеријума и осталих услова за проглашење вишка запослених у Служби за задравствену заштиту одраслих ДЗ Ћићевац бр. .. од 04.12.2015. године, јер је исти био донет у првобитном поступку уз делимичну измену критеријума које је утврдило ресорно министарство у сарадњи са репрезентативним синдикатима, што су утврдили нижестепени судови.

Суд је ценио и остале ревизијске наводе, али налази да нису од утицаја на другачије одлучивање.

На основу члана 414. став 1. Закона о парничном поступку, одлучено је као у ставу првом изреке.

У конкретној ситуацији ценећи све околности трошкови на име одговора на ревизију нису били потребни ради вођења парнице, због чега је одбијен као неоснован захтев тужиље за накнаду трошкова одговора на ревизију, сходно члану 154. став 1. ЗПП и одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа-судија

Марина Милановић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић