Против правноснажне другостепене пресуде, у ставу 2. изреке, у ком је преиначена првостепена пресуда и одбијен тужбени захтев тужиоца, тужилац је благовремено изјавио ревизију, због погрешне примене материјалног права.

Испитујући другостепену пресуду у побијаном делу у границама ревизијских навода, у смислу одредбе члана 408. ЗПП, Врховни касациони суд је утврдио да је ревизија тужиоца неоснована.

У поступку доношења другостепене пресуде у побијаном делу није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни касациони суд суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је био у радном односу код туженог најпре на одређено, а потом на неодређено време. Обављао је рад по сменама. Уговором о раду је предвиђено да тужилац има право на одговарајућу зараду која се састоји од основне зараде, увећане зараде и дела зараде за радни учинак, при чему увећану зараду између осталог чини зарада за рад ноћу и рад у сменама у износу од 26%. У складу са Правилником о раду туженог од 17.04.2015. године, у оквиру припадајућих коефицијената вредновани су услови рада који се односе, између осталог, на рад у сменама. Тужиоцу је у утуженом периоду исплаћивана зарада у којој је вреднован сменски рад као елемент за утврђивање основне зараде.

На основу тако утврђеног чињеничног стања првостепени суд налази да тужиоцу у утуженом периоду није исплаћивана увећана зарада која му је следовала за рад у сменама. У складу са наведеним, првостепени суд обавезује туженог да тужиоцу исплати дуговану увећану зараду на име накнаде за рад у сменама.

Другостепени суд налази да је таква одлука првостепеног суда донета погрешном применом материјалног права на утврђено чињенично стање. Становишта је да у складу са новелираном одредбом члана 108. Закона о раду послодавац има овлашћење да својим општим актом вреднује рад у сменама као елемент за утврђивање основне зараде. У ситуацији када је такав рад вреднован при утврђивању основне зараде, искључена је могућност примене увећања зараде јер је сменски рад већ вреднован кроз утврђену основну зараду. Како је то конкретан случај, будући да је Правилником о раду туженог од 17.04.2015. године сменски рад вреднован у оквиру припадајућих коефицијената, другостепени суд преиначава првостепену пресуду у том делу и одбија тужбени захтев тужиоца за исплату накнаде за рад у сменама.

Врховни касациони суд је становишта да је другостепена одлука донета правилном применом материјалног права на утврђено чињенично стање.

Одредбом члана 108. став 1. Закона о раду („Сл. Гласник РС“ бр. 75/2014 и 13/2017) предвиђено је да запослени имају право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду и то за рад на дан празника, за рад ноћу, за прековремени рад и за минули рад. Сходно ставу 4 исте одредбе, општим актом и уговором о раду могу да се утврде и други случајеви у којима запослени има право на увећану зараду, као што је увећање зараде по основу рада у сменама. Сходно цитираној одредби, послодавац има овлашћење да својим општим актом вреднује рад у сменама као елемент за утврђивање основне зараде. У ситуацији када послодавац вреднује сменски рад при утврђивању основне зараде, увећање по том основу не мора износити 26%. Коефицијент увећања у том случају одређује послодавац, узимајући у обзир све елементе за утврђивање основице. Како је тужиоцу у утуженом периоду исплаћивана увећана зарада за сменски рад, урачунавањем коефицијента за сменски рад у основицу, тужбени захтев тужиоца за исплату увећане зараде по том основу у висини од 26% је неоснован. Коефицијент увећања зараде за сменски рад предвиђен је Правилником о раду туженог из 2015. године, чије правно дејство није било спорно у току поступка. Следи да је тужени поступио у складу са одредбом члана 108. Закона о раду и у свему испунио своју обавезу према тужиоцу по овом основу.

Ревизијом тужиоца оспорава се утврђена чињеница да му је сменски рад вреднован кроз основну зараду, уз указивање да се коефицијент за обрачун зараде није мењао од доношења Колективног уговора из 2011. године. Према утврђеном чињеничном стању, одредбом чл. 42 ст. 2 Правилника о раду туженог од 17.04.2015. године у оквиру припадајућих коефецијената вредновани су услови рада који се односе и на рад у сменама. Тужиоцу, као и свим запосленима код туженог, зарада је морала бити обрачуната на начин како то предвиђа важећи општи акт туженог. Будући да је у поменутом општем акту туженог рад у сменама вреднован као елемент за утврђивање основне зараде, нема основа за исплату законског коефицијента увећања од 26%.

Из наведених разлога, Врховни касациони одбио је ревизију тужиоца као неосновану, применом одредбе чл. 414 ЗПП.

Председник већа - судија

др Драгиша Б. Слијепчевић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић