У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Весне Субић, председника већа, Јелице Бојанић Керкез и Бисерке Живановић, чланова већа, у парници тужиље АА из ..., коју заступа пуномоћник Ивана Делић, адвокат из ..., против тужене Републике Србије – Високи савет судства, Основни суд у Сомбору, коју заступа Државно правобранилаштво – Одељење у Суботици, ради исплате, одлучујући о ревизији тужиље изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1807/20 од 21.09.2020. године, у седници већа одржаној дана 08.09.2021. године, донео је

П Р Е С У Д У

ОДБИЈА СЕ, као неоснована ревизија тужиље изјављена против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1807/20 од 21.09.2020. године у делу којим је преиначена пресуда Основног суда у Сомбору П1 954/18 од 06.02.2020. године и одбијен тужбени захтев.

ОДБИЈА СЕ, као неоснован, захтев тужиље за накнаду трошкова ревизијског поступка.

О б р а з л о ж е њ е

Пресудом Основног суда у Сомбору П1 954/18 од 06.02.2020. године тужбени захтев је делимично усвојен и обавезана тужена Република Србија, Основни суд у Сомбору, да тужиљи АА из ..., исплати на име нанаде трошкова за исхрану у току рада за период од 01.11.2015.године до 30.11.2018. године укупан износ од 238.437,31 динар, увећан за припадајућу законску затезну камату на доспеле и неисплаћене месечне износе ближе наведене у изреци пресуде; обаезана је тужена да тужиљи исплати на име накнаде трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора за период од 01. новембра 2015. године до 30.11.2018. године укупан износ од 110.588,93 динара, увећано за припадајућу законску затезну камату на доспеле и неисплаћене месечне износе, ближе наведене у изреци пресуде; обавезана је тужена да тужиљи исплати на име разлике зараде за стварно извршен рад у односу на плаћени рад износ од укупно 369.246,73 динара увећано за припадајућу законску затезну камату на доспеле, а неисплаћене месечне износе, ближе наведене у изреци пресуде; део тужбеног захтева којим је тражено да се тужени обавеже да тужиљи исплати на име разлике зараде за стварно извршен рад у односу на плаћени рад увећан за припадајућу законску затезну камату на доспеле а неисплаћене месечне износе преко досуђених износа, ближе наведено у изреци пресуде је одбијен и обавезана је тужена да тужиљи накнади трошкове парничног поступка у укупном износу од 77.380,33 динара са законском затезном каматом на тај износ трошкова рачунајући исту од дана извршности ове пресуде па до исплате.

Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1 1807/20 од 21.09.2020. године, жалба тужене је усвојена и пресуда Основног суда у Сомбору П1 954/18 од 06.02.2020. године у усвајајућем делу одлуке о обавези тужене да тужиљи исплати накнаду за исхрану у току рада и трошкове регреса за коришћење годишњег одмора преиначена, тако што је захтев тужиље да јој тужена исплати за период од 01.11.2015. године до 30.11.2018. године на име накнаде трошкова за исхрану у току рада укупан износ од 238.437,31 динара увећан за припадајућу затезну камату на доспеле и неисплаћене месечне износе и на име накнаде трошкова за регрес за коришћење годишњег одмора укупан износ од 110.588,93 динара, увећан за припадајућу затезну камату на доспеле а неисплаћене месечне износе одбијен, као неоснован, а у преосталом усвајајућем делу првостепена пресуда је укинута и предмет у овом делу враћен првостепеном суду на поновно суђење.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену тужиља је благовремено изјавила ревизију, као посебну, због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања.

Ревизија тужиље је дозвољена, као редовна, на основу члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, јер је побијаном другостепеном пресудом првостепена пресуда преиначена и одлучено о захтевима тужиље.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а указивање на битну повреду одредаба парничног поступка из тачке 12. наведеног члана не представља разлог због кога ревизија, у смислу члана 407. став 1. тачка 2. ЗПП, може да се изјави.

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља је у радном односу у Основном суду у Сомбору, распоређена на радно место ... до 01.01.2014. године, када је распоређена на радно место ... у ... служби, која су била разврстана у IV врсту радних места намештеника са утврђеним коефицијентом за обрачун основне зараде од 1,50. У периоду од 01.01.2010. године до 01.03.2016. године тужиља је обављала послове ..., за које звање је предвиђен већи коефицијент за обрачун зараде у висини од 1,98. У достављеним обрачунским листама зарада за тужиљу не постоје посебне ставке из којих би се могло закључити да су накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, у спорном периоду од 01.11.2015. године па закључно са 30.11.2018. године, обрачунате и садржане у исплаћеној заради. Према последњем објављеном податку Завода за статистику за децембар 2010. године просечна зарада у привреди износи 51.165,00 динара бруто односно 35.866,67 динара нето, а подаци о ефективним сатима рада тужиље утврђени су из обрачунских листа зарада за тужиљу за спорни период, при чему висина зараде државних службеника и намештеника не зависи од одсуствовања са рада због годишњег одмора, плаћеног одсуства, одсуства у дане празника и слично. Минимална нето зарада по сату, утврђена одлукама Социјално економског савета за утужени период кретала се у висини од 121,00 динара до 155,30 динара. Првостепени суд је извршио анализу основне зараде намештеника који припада VI платној групи и има коефицијент основне зараде 1,00 и утврђено је да је зарада тог намештеника мања од минималне нето зараде за око 20%, због чега се за оваквог запосленог сваког месеца утврђује додатак на зараду до висине минималне зараде и на обрачунској листи ови износи се евидентирају као разлика до минималне зараде. Такође, утврђено је да зарада намештеника са коефицијентом основне зараде од 1,00 не садржи у себи накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, с обзиром да се његова зарада обрачунава и исплаћује у висини минималне зараде, а минимална зарада у себи не садржи додатке.

Имајући у виду овако утврђено чињеничо стање првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужиље сматрајући да јој припада право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора у висини месечне накнаде, сходно параметрима предвиђеним изменама из маја 2001. године Општег колективног уговора из 1997. године, односно последњем пропису који је посебно регулисао ове накнаде, како по основу тако и по висини. У околностима када права запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора нису биле регулисане посебним прописима, првостепени суд је оценио да се примењују општи прописи о раду, и то члан 118. тачка 5.и 6. Закона о раду („Службени гласник РС“ бр. 24/2005), због чега је усвојио тужбени захтев.

Другостепени суд је закључио да тужиља није доказала да јој спорне накнаде, сходно важећој законској и подзаконској регулативи у утуженом периоду, нису исплаћиване, да је релевантно за одлуку у овој парници околност што намештенику из VI платне групе који има коефицијент основне зараде 1,00 спорне накнаде нису садржане у коефицијенту, с обзиром на то да је његова основана зарада нижа од минималне зараде. Ово зато што је тужиља у спорном периоду била распоређена у четврту врсту радних места намештеника и имала коефицијент основне зараде 1,50 односно већи коефицијент основне плате од коефицијента намештеника из VI платне групе који има најнижи коефицијент од 1,00 и чија је основна зарада, добијена множењем коефицијента са основицом, била нижа од минималне зараде. Поред тога, Посебан колективни уговор за државне органе из 2015. године прописује да су у коефицијенту садржане и накнаде трошкова за исхрану у току рада, те регрес за коришћење годишњег одмора и да није спорно да се из коефицијента основне плате за тужиљу од 1,50 у исплатним листићима не види који проценат или номинални износ представља предметне трошкове, али сама та чињеница не ствара основ за исплату предметних накнада, на начин на који је то утврдио првостепени суд, нити подразумева да део тужиљиног коефицијента поуздано не садржи предметне трошкове, због чега је првостепену пресуду преиначио и одбио, као неоснован, тужбени захтев којим је тужиља тражила накнаду трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора.

Одредбом члана 118. став 1. тачка 5. Закона о раду је прописано да запослени има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду, и то за исхрану у току рада, ако послодавац ова права није обезбедио на други начин, а тачком 6. овог става и за регрес за коришћење годишњег одмора.

Одредбом члана 29. став 2. Посебног колективног уговора за државне органе („Службени гласник РС“ бр. 25/05...34/18) је прописано да се основна плата запосленог одређује множењем коефицијента са основицом за обрачун и исплату плате, при чему се у коефицијенту, у складу са законом којим се уређује начин утврђивања плате државних службеника и намештеника, садржане и накнаде трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора. Одредбом члана 48. став 1. Посебног колективног уговора за државне органе („Службени гласник РС“ бр. 38/19 ид 55/20) прописано је да запослени може да оствари право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора од 2020. године ако се за такву врсту накнаде трошкова стекну услови у буџету Републике Србије. Одредбом става 2. овог члана прописано је да висину накнаде трошкова из става 1. овог члана утврђује Влада.

Супротно наводима ревизије, правилан је закључак другостепеног суда да се не може прихватити закључак првостепеног суда о методологији обрачуна тражених накнада, с обзиром на то да тужиља за спорни период није доказала да јој накнаде на име трошкова за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора нису исплаћене. С обзиром на цитиране одредбе Закона о раду и Посебног колективног уговора за државне органе, а према оцени Врховног касационог суда другостепени суд је правилно применио материјално право када је преиначио првостепену пресуду и одбио тужбени захтев тужиље за исплату тражених накнада за период од 01.11.2015. године до 30.11.2018. године.

Врховни касациони суд је ценио и остале наводе ревизије којима се не доводи у сумњу правилност и законитост побијане пресуде, због чега ти разлози нису посебно образложени.

Тужиља није успела у ревизијском поступку, због чега јој не припадају трошкови тог поступка, које је тражила и определила у ревизији, у смислу члана 153. Закона о парничном поступку.

Из наведених разлога одлучено је као у изреци пресуде, на основу члана 414. став 1. и члана 165. Закона о парничном поступку.

Председник већа-судија

Весна Субић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић