Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажна решења против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је, након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости је неоснован.

Бранилац окривљеног АА као разлог подношења захтева за заштиту законитости наводи повреду кривичног закона из члана 439. тачка 1) ЗКП, с тим што се из садржине самог захтева закључује да је исти фактички поднет због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП у вези члана 98. став 2. тачка 4) и члана 100. КЗ. Ово имајући у виду да бранилац окривљеног истиче да су нижестепени судови у побијаним решењима погрешно применили одредбе члана 98. став 2. тачка 4) и члана 100. КЗ, обзиром да су у конкретном случају испуњени услови за рехабилитацију окривљеног по пресуди Окружног суда у Новом Саду К.бр.257/04 од 22.09.2004. године која је преиначена пресудом Врховног суда Србије Кж1 429/05 од 25.05.2005. године, а из разлога јер је одредбом члана 98. став 2. тачка 4) КЗ прописано да законска рехабилитација настаје ако лице које је осуђено на казну затвора преко шест месеци до једне године, у року од 5 година од дана када је та казна извршена, застарела или опроштена, не учини ново кривично дело. Наиме, у конкретном случају је протекло 8 година од момента извршења предметног кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим пресудом Окружног суда у Новом Саду К.бр.257/04 од 22.09.2004. године и то од дана 25.02.2003. године до момента извршења новог кривичног дела које је извршено у јуну 2011. године, односно протекло је 10 година 9 месеци и 27 дана од правноснажности пресуде Окружног суда у Новом Саду К.бр.257/04 од 22.09.2004. године која је преиначена пресудом Врховног суда Србије Кж1 429/05 од 25.05.2005. године до правноснажности пресуде Основног суда у Зрењанину К.бр.618/12 од 26.01.2016. године која је потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду КЖ1 364/16 од 22.03.2016. године, а такође је протекло скоро 10 година од момента издржане казне затвора на коју је окривљени осуђен пресудом Окружног суда у Новом Саду К.бр.257/04 од 22.09.2004. године за коју се тражи рехабилитација (окривљени условно отпуштен дана 06.07.2006. године, а истек казне дана 02.09.2006. године) до правноснажности пресуде Основног суда у Зрењанину К.бр.618/12 од 26.01.2016. године која је потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду КЖ1 364/16 од 22.03.2016. године.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани.

Исти наводи истакнути у жалби браниоца окривљеног АА – адвоката Јоване Алексић били су предмет разматрања Апелационог суда у Новом Саду који је поступао у другом степену по жалби изјављеној против првостепеног решења Вишег суда у Новом Саду КВ.93/21 од 27.04.2021. године. Апелациони суд у Новом Саду као другостепени је ове наводе оценио неоснованим и о томе на страни 2 другостепеног решења КЖ2 802/21 од 07.06.2021. године изнео јасне и аргументоване разлоге, које Врховни касациони суд у свему прихвата као правилне, те у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП на ове разлоге и упућује.

И по налажењу Врховног касационог суда, а имајући у виду да из списа предмета произилази да је окривљени АА ново кривично дело за које је оглашен кривим правноснажном пресудом Основног суда у Зрењанину К.бр.618/12 од 26.01.2016. године извршио дана 23/24.06.2011. године, дакле пре протека рока од 5 година од извршене казне затвора дана 02.09.2006. године по ранијој осуди окривљеног на казну затвора у трајању од 1 (једне) године по правноснажној пресуди Окружног суда у Новом Саду К.бр.257/04 од 22.09.2004. године за коју се тражи рехабилитација, то је јасно и очигледно да у конкретном случају нису испуњени законски услови за давање рехабилитације окривљеном и брисање осуде по пресуди Окружног суда у Новом Саду К.бр.257/04 од 22.09.2004. године која је преиначена пресудом Врховног суда Србије Кж1 429/05 од 25.05.2005. године, те да су нижестепени судови приликом одлучивања у овој кривичноправној ствари у свему правилно применили одредбе члана 98. став 2. тачка 4) и члана 100. КЗ, а које одредбе Кривичног законика иначе и сам бранилац окривљеног тачно цитира у поднетом захтеву, с тим што их потпуно погрешно и произвољно тумачи.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним решењима није учињена повреда кривичног закона на коју се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА – адвоката Јоване Алексић, то је Врховни касациони суд на основу члана 491. став 1. ЗКП наведени захтев браниоца окривљеног одбио као неоснован.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Председник већа-судија

Снежана Лазин, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Невенка Важић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић