Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 4072/17 од 16.11.2017. године преиначена је првостепена пресуда тако што је одбијен тужбени захтев и захтев за одређивање привремених мера и обавезана је тужиља да пок. ВВ накнади трошкове првостепеног поступка у износу од 123.000,00 динара са законском затезном каматом од 17.10.2016. године до исплате и жалбеног поступка у износу од 18.000,00 динара.

Против наведене другостепене пресуде тужиља је благовремено изјавила ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.

Тужена је благовремено поднела одговор на ревизију.

Испитујући побијану пресуду у смислу члана 408. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11...18/20), Врховни касациони суд је установио да ревизија није основана.

У поступку доношења побијане пресуде није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. става 2. тачке 2. Закона о парничном поступку, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, у оставинском поступку у Трећем општинском суду у Београду О 1392/03 иза пок. ГГ тужена ББ, кћерка оставиоца, прихватила се свог наследног дела и истовремено га уступила мајци, сада пок. ВВ, и сестри АА. Тужиља и пок. ВВ су дале наследничке изјаве којим су примиле наследни део који им припада по закону и уступљени део. Тужиља и пок. ВВ су постигле споразум о деоби наслеђене имовине који је унет у решење о наслеђивању од 27.05.2003. године. Према споразуму, пок. ВВ је оглашена за наследника на једнособном стану број ..., површине 35 м2, на петом спрату, у улици ... број ..., на катастарској парцели број ..., уписан у земљишнокњижни уложак број ... КО ... и на 50/200 идеалних делова куће и три зраде у улици ... број ..., на катастарској парцели број ..., уписане у земљишнокњижни уложак број ... КО ... . Према споразуму, тужиља је оглашена за наследника новчаних средстава на девизној штедној књижици и путничког возила.

Пок. ВВ и ББ нису дозвољавале тужиљи да се слободно креће, кува, одлаже своју гардеробу у стану у којем су заједно живеле у ... бр. ..., пов. 64,40м2. Из наведеног стана тужиља и њен супруг су принудно исељени 28.12.2012. године.

Према становишту првостепеног суда, тужбени захтев за раскид споразума о деоби заоставштине је усвојен применом правних правила Српског грађанског законика за опозив уговора о поклону. Споразум о деоби у суштини представља уговор о поклону закључен између тужиље, као поклонодавца, и пок. ВВ, као поклонопримца, због несразмере у вредности имовине која је на основу споразума припала тужиљи и пок. ВВ. Поступци пок. ВВ према тужиљи представљају грубу неблагодарност због чега је споразум раскинут. Применом чланова 14. и 20. става 1. ЗОСПО утврђено је да су парничне странке сувласници на заоставштини пок. ГГ у једанким деловима и обавезана је пок. ВВ да тужиљи преда у супосед предметне непокретности.

Према становишту другостепеног суда, тужбени захтев је одбијен јер споразум о деоби наследства унет у решење о наслеђивању има правно дејство судског поравнања у смислу члана 1089. ЗОО. Захтев за поништај споразума може се поставити због мана воље, а није могућ раскид споразума из разлога за опозив уговора о поклону.

Нису основани ревизијски наводи којима се указује да је побијаном пресудом погрешно примењено материјало право. Из одредбе члана 122. става 3. Закона о ванпарничном поступку произлази да се наследници који су се примили наслеђа могу споразумети о деоби наследства и да се такав споразум уноси у решење о наслеђивању. Споразум о деоби наслеђа не може се сматрати уговором о поклону само због тога што су се наследници споразумели да имовину поделе тако да једном од наследника припадне имовина веће вредности. Споразум о деоби имовине је посебан правни институт и не може се сматрати уговором о поклону само због несразмере наслеђених делова или каснијег поремећаја односа између наследника. У ситуацији када се један наследник прими наслеђа уз истовремено уступање наследног дела другом наследнику, на односе између уступиоца и пријемника примењују се правила о поклону јер је то изричито нормирано одредбама члана 216. ЗОН. У осталим ситуацијама не постоји законски основ да се на међусобне односе наследника примењују правила о поклону. Изјава о одрицању и изјава о пријему наслеђа могу се поништавати ако су дате као последица принуде, претње, преваре или заблуде (чланови 214. став 4. и 220. став 4. ЗОН). Аналогно томе и изјава на основу које је постигнут споразум о деоби наследства може се поништавати само ако је дата као последица принуде, претње, преваре или заблуде јер је и то изјава којом се суштински располаже наследним делом.

Врховни касациони суд је, применом члана 414. става 1. ЗПП, одлучио као у првом ставу изреке.

Врховни касациони суд је, применом члана 165. става 1. у вези чланова 153. и 154 ЗПП, одбио захтеве парничних странака за накнаду трошкова ревизијског поступка јер тужиља није успела у овом поступку, а одговор на ревизију који је поднела тужена није био потребан за ову парницу.

Председник већа-судија

др Драгиша Б. Слијепчевић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић