Противне странке нису доставиле одговор на захтев, већ је само Агенција за лиценцирање стечајних управника доставила списе предмета.

Поступајући по поднетом захтеву и испитујући побијану пресуду у границама захтева у смислу одредбе члана 54. Закона о управним споровима (''Службени гласник РС'' 111/09), Врховни касациони суд је нашао:

Захтев је неоснован.

Према разлозима образложења побијане пресуде, правилно је тужени орган утврдио да је тужилац, као стечајни управник, починио неправилности у свом раду и да је почињеним неправилностима у поступку стечаја над Млин ''Н.'' а.д. у стечају погодовао једном купцу, чиме је остале заинтересоване купце ставио у неравноправан положај, онемогућио проверу свог поступања у поступку уновчења имовине стечајног дужника и, непоступајући по налогу суда, угрозио законитост стечајног поступка, а тиме и права поверилаца, на који начин је довео у опасност и озбиљно угрозио стечајну масу. У поступку продаје непокретности у стечајном поступку над стечајним дужником ''A. – B.K.'' а.д. у стечају својим поступањем је проузроковао негативан утицај на масу, повериоце и трећа лица, јер је поступком продаје имовине која није власништво стечајног дужника, што представља недозвољено располагање и не проузрокује правно дејство, а проузрокује трошкове, угрозио право власника те имовине и потенцијално створио услове за евентуални спор о тој имовини, а непотпуним информацијама о имовини која се продаје оштетио права купаца и проузроковао трошкове који су настали у поступку такве продаје, јер је уговор накнадно раскинут, чиме је оштећена стечајна маса и непотребно продужен поступак стечаја. По налажењу Управног суда, правилно је тужени орган, одлучујући о санкцији примереној за повреде дужности које су утврђене, оценио да се ради о изузетно тешким пропустима у раду тужиоца, односно неправилној примени законских одредби када је у питању предузимање свих потребних радњи у поступку продаје, да је тужилац, као стечајни управник, починио већи број неправилности, да је управни орган основано закључио да се не ради о случајним пропустима у раду, јер је тужилац од стране суда упозорен на неправилности почињене у поступку продаје, и то путем изричитог налога суда, на који се он оглушио, те је починио нове и теже неправилности, а имајући у виду околност да је тужилац већ дисциплински кажњаван за неправилности почињене у стечајном поступку над Млин ''Н.'' а.д. у стечају.

Оцењујући законитост побијане пресуде, Врховни касациони суд налази да је иста донета без повреде правила поступка, те да су њоме оцењена сва питања и околности који су могли да буду од утицаја на законитост оспореног решења. Образложење побијане одлуке садржи јасне и одређене разлоге којима се суд руководио при оцени законитости оспореног решења, које прихвата и овај суд. Ово стога, што је, и по налажењу Врховног касационог суда, правилно оценио Управни суд да је тужилац починио неправилности у поступцима продаје стечајних дужника које му се стављају на терет. У управном поступку је несумњиво утврђено да је тужилац, као стечајни управник над стечајним дужником ''A.-B.K.'' а.д. у стечају, продавао имовину стечајног дужника као његово власништво, и то четири парцеле за које је знао да се не налазе у власништву стечајног дужника, већ да стечајни дужник на њима има право коришћења на државној својини, које право се никако не може уподобити праву власништва, нити такве парцеле могу да буду у правном промету. Такође је утврђено да је у поступку стечаја над Млин ''Н.'' а.д. у стечају погодовао једном купцу, тиме што је прихватио, као ваљану, понуду купца ''Л.'' д.о.о, Л., која је садржавала понуђени начин измирења куповне цене супротан начину намирења дозвољеном у стечајном поступку, тј. узео је као ваљану понуду купца који је предложио намирење цене за купљену имовину пребијањем, иако за то нису били испуњени услови из одредбе члана 82. Закона о стечају (''Службени гласник РС'' 104/09), чиме је остале заинтересоване купце ставио у неравноправан положај. Како није поступио по налогу стечајног судије, угрозио је законитост стечајног поступка, а тиме и права поверилаца, на који начин је довео у опасност и озбиљно угрозио стечајну масу, па је правилно Управни суд оценио да је оспорено решење у свему правилно и на закону засновано, те да је правилно тужени орган одлучио о примереној санкцији за повреде дужности које су утврђене и за то дао довољне и јасне разлоге.

Неосновани су, по налажењу Врховног касационог суда, наводи захтева према којима подносиоцу захтева и његовом пуномоћнику није била пружена могућност да присуствује усменој јавној расправи која је одржана 15.09.2015. године. Према доказима у списима предмета Управног суда III-27 У 6049/12 - повратници која се налази у списима предмета, пуномоћник подносиоца захтева је позив за усмену јавну расправу за 15.09.2015. године, заједно са поднеском туженог органа од 14.07.2015. године, примио дана 26.08.2015. године.

Основани су наводи подносиоца захтева да на стварима које су биле предмет продаје - четири парцеле стечајног дужника ''A.-B.K.'' а.д. у стечају из П., није било правних недостатака, али је било недостатака у објављеном огласу, у коме је било наведено да су наведене парцеле у власништву стечајног дужника, иако је стечајни дужник имао само право коришћења земљишта у државној својини над тим парцелама. Овакво поступање стечајног управника - подносиоца захтева је довело до закључења уговора о продаји са купцем, у коме је наведено да су предмет продаје парцеле у власништву стечајног дужника. Уговор је накнадно раскинут, оштећена је стечајна маса непотребним трошковима и продужен поступак стечаја, што су директне последице поступања подносиоца захтева.

Врховни касациони суд је посебно разматрао наводе захтева који се односе на позивање Управног суда на одредбу члана 82. Закона о стечају, па је нашао да позивање Управног суда на наведену одредбу Закона о стечају није од утицаја на законитост пресуде, јер је Управни суд при спомињању наведене законске одредбе само парафразирао наводе странака у управном поступку. Оно што је од одлучујуће важности за оцену законитости побијане пресуде, као и оспореног решења, је поступање подносиоца захтева, као стечајног управника, у поступку продаје имовине Млин ''Н.'' а.д. у стечају из В.Г. непосредном погодбом, којом приликом је подносилац захтева организовао продају стечајног дужника на начин који није прописан законом и подзаконским актима, тако што је у спроведени поступак продаје укључио елементе карактеристичне за јавно прикупљање понуда, а није укључио елементе који обезбеђују јавност и транспарентност и који карактеришу непосредну погодбу, при чему је поново искључио могућност свих заинтересованих купаца да путем преговора буду доведени у равноправну позицију. Подносилац захтева је био дужан да, по успостављању контакта са заинтересованим купцима, са њима отпочне и оконча преговоре који ће довести до најповољније понуде, што он није учинио. Као најповољнија понуда је проглашена понуда која садржи понуду за измирење обавезе на начин који није дозвољен одредбама Закона о стечају којима је предвиђен поступак продаје, чланом 133, којима се, у ставу 11, прописује начин намирења стечајних поверилаца који су своја потраживања обезбедили разлучним и заложним правом. Како је, наиме, понуда ДОО ''Л.'', Л., садржала понуду којом садржи предлог за измирење обавезе компензацијом, то накнадно изостављање незаконитости из достављене понуде у нацрту уговора не може исту да учини ваљаном у моменту када је достављена стечајном управнику, нити таква понуда може да се сматра најповољнијом у тренутку њеног подношења.

Одредбама Закона о стечају није прописано да стечајни управник може да цени одлуке стечајног судије, нити да их мења, па у том смислу постоји обавеза стечајног управника да спроводи одлуке стечајног судије, тим пре што је одредбом члана 31. став 2. Закона о стечају прописано да ако је штета настала због радње стечајног управника која је извршена по налогу стечајног судије, стечајни управник није одговоран за насталу штету, осим ако је налог дат на основу његових несавесних радњи или предлога. Стога се позивање подносиоца захтева на одредбе Закона о стечају према којима је стечајни судија обуставио поступак продаје и наложио да се спроведе нова продаја незаконит, не може сматрати основаним, без обзира на то да ли су одлуке стечајног судије законите или не, а пресуде Основног суда у Панчеву и Врховног касационог суда на које се подносилац захтева позива су беспредметне код оцене законитости и правилности рада подносиоца захтева, као стечајног управника.

Правилно је, по налажењу Врховног касационог суда, Управни суд оценио да је основано тужени орган нашао да је у радњама које су биле предмет надзора од стране супервизора има незаконитости, које представљају теже повреде дужности, јер су у радњама стечајног управника у стечајевима над којима је вршен надзор учињени већи пропусти и неправилности и повреде прописа, при чему је незаконито поступање стечајног управника поновљено, јер му је већ једном била изречена казна, те да је правилно тужени орган за учињене повреде дужности правилно, применом одредбе члана 3е Закона о Агенцији за лиценцирање стечајних управника, тужиоцу изрекао меру одузимања лиценце.

Налазећи да остали наводи захтева не могу да доведу до другачије оцене законитости побијане пресуде, Врховни касациони суд је, на основу одредбе члана 55. став 1. Закона о управним споровима, одлучио као у диспозитиву пресуде.

ПРЕСУЂЕНО У ВРХОВНОМ КАСАЦИОНОМ СУДУ дана 13.01.2016. године, Узп 721/2015

Записничар,                                                                                                                                       Председник већа – судија,

Весна Мраковић,с.р.                                                                                                                       Олга Ђуричић,с.р.