Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Узп 185/2019
20.06.2019. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Катарине Манојловић Андрић, председника већа, Гордане Џакула и Бранка Станића, чланова већа, са саветником Драгицом Вранић, као записничарем, одлучујући о захтеву АА из ..., ..., кога заступа пуномоћник Небојша Карановић, адвокат из ..., ..., за преиспитивање судске одлуке – пресуде Управног суда – Одељења у Новом Саду III-2 У 1558/19 од 22.03.2019. године, уз учешће Министарства правде Републике Србије, Београд, као противне странке, у предмету разрешења дужности извршитеља, у нејавној седници већа одржаној дана 20.06.2019. године, донео је

П Р Е С У Д У

Захтев се ОДБИЈА.

О б р а з л о ж е њ е

Побијаном пресудом одбијена је тужба подносиоца захтева поднета против решења Министарства правде Републике Србије број 740-08-00576/2012-22 од 20.12.2018. године, којим је тужилац, извршитељ, именован решењем Министарства правде од 09.05.2012. године за подручје Вишег суда у Новом Саду и Привредног суда у Новом Саду, разрешен дужности јавног извршитеља од дана пријема решења и одређено да ће делатност јавног извршитеља АА наставити јавни извршитељ ББ, именована решењем Министарства правде од 20.03.2013. године за подручје Вишег суда у Новом Саду и Привредног суда у Новом Саду, која привремено преузима послове док новоименовани јавни извршитељ не почне да ради.

У захтеву за преиспитивање побијане пресуде поднетом због повреде закона, другог прописа или општег акта и повреде правила поступка, подносилац истиче да је Врховном касационом суду поднео захтев за преиспитивање судске одлуке - пресуде Управног суда – Одељења у Новом Саду III-4 У 23075/18 од 11.03.2019. године којом је одбијена његова тужба поднета против решења Министарства правде Републике Србије, Дисциплинске комисије за спровођење дисциплинског поступка против извршитеља од 22.08.2018. године, а којим решењем је оглашен одговорним за извршење дисциплинске повреде из члана 527. став 1. тач. 5) и 13) Закона о извршењу и обезбеђењу и изречена му дисциплинска мера забране обављања делатности јавног извршитеља. Сматра да ће по том захтеву пресуда Управног суда – Одељења у Новом Саду III-4 У 23075/18 од 11.03.2019. године бити преиначена или укинута, те да је одлука о његовом разрешењу о којој је решено побијаном пресудом преурањена и да се њена законитост не може поуздано испитати пре него се оконча поступак по тужиочевом захтеву за преиспитивање судске одлуке – пресуде Управног суда – Одељења у Новом Саду III-4 У 23075/18 од 11.03.2019. године. Истиче да је пресуда Управног суда донета уз повреду члана 2. Закона о управним споровима јер је спор решио без одржавања усмене расправе која је била потребна. Наводи да му је као најтежа повреда стављено на терет да новац није пренео извршном дужнику са наменског рачуна, која тврдња није тачна јер су туженом детаљно предочени и образложени више него оправдани разлози због којих вишак преосталог износа цене није пренет извршном дужнику, као што је евентуални поништај или раскид уговора о непосредној погодби, у ком случају не би било гаранције о враћању исплаћеног новца од стране извршног дужника. Истиче да то чак није било ни технички могуће урадити након што му је 04.07.2018. године изречена мера удаљења са дужности за време трајања поступка. Наводи да се оспореним решењем туженог, а сада и пресудом Управног суда ствара утисак да је он задржао за себе вишак средстава, што није тачно, будући да се вишак средстава, у пуном износу и даље налази на наменском рачуну коме нема било какав приступ, нити могућност располагања тим новчаним средствима. Наводи да је у погледу вишка средстава поступио савесно, пажљиво и исправно, те да новац није пренео извршном дужнику са наменског рачуна све до коначног, правноснажног окончања поступка извршења. Поставља питање зашто преузиматељ тужиочеве канцеларије ни до данашњег дана није пренео та средства извршном дужнику. Наводи да повреде начела сразмере није било, јер је вршио проверу солвентности извршног дужника и утврдио да је презадужен, што је оправдало продају која је спроведена. Позива се на одлуку Уставног суда Уж 883/14, у којој је изражен став да кршења сразмере нема ако јавни извршитељ није пронашао другу имовину, осим непокретности, а сам дужник није понудио никакво друго средство којим би се ефикасно наплатило потраживање. Сматра да је основни постулат извршног поступка у ставу да је јаче право извршног повериоца на намирење од права извршног дужника на сразмерно намирење. Указује да је кључна чињеница ове правне ствари да су све радње које је у свом поступању предузео потврђене од стране надлежних судова, наводећи као пример да је Основни суд у Новом Саду решењем ИПВ ИВ. 196/18 од 24.04.2018. године, у целости потврдио начин продаје непосредном погодбом у предметном извршном поступку. Предложио је да Врховни касациони суд захтев уважи и побијану пресуду преиначи или укине.