Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 - Спк 22/18 од 21.01.2019. године, одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног АА, адвоката Немање Ковачевића, а пресуда Трећег основног суда у Београду К 788/15 – Спк 340/17 од 05.07.2017. године је потврђена.

Бранилац окривљеног АА, адвокат Немања Ковачевић поднео је захтев за заштиту законитости против наведених правноснажних пресуда, због повреде закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП и из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд усвоји захтев за заштиту законитости, укине пресуду Апелационог суда у Београду Кж1 Спк 22/18 од 21.01.2019. године, којом је одбијена жалба браниоца окривљеног АА, адвоката Немање Ковачевића, а пресуда Трећег основног суда у Београду К 788/15 – Спк 340/17 од 05.07.2017. године потврђена и окривљеног ослободи од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 2) КЗ, које је престало да постоји 01.03.2018. године.

Разматрајући захтев за заштиту законитости на седници већа одржаној сходно одредбама члана 487. и 488. ЗКП, Врховни касациони суд је нашао да је захтев изјављен од овлашћеног лица, благовремен и дозвољен.

Врховни касациони суд је на основу члана 488. став 1. ЗКП доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу, па је у седници већа, коју је одржао без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство у смислу члана 488. став 2. ЗКП није од значаја за доношење одлуке, размотрио списе предмета са правноснажним пресудама против којих је поднет захтев за заштиту законитости, те је након оцене навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА је неоснован.

Неосновано се захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, указује да је побијаним пресудама учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 1) и 2) и битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, јер је окривљени осуђен за дело које није кривично дело, те да је на окривљеног примењен закон који се не може применити односно да није примењен закон који је повољнији по окривљеног, као и да тужилац није изменио правну квалификацију и чињенични опис радњи извршења кривичног дела, а да се радње за које је окривљени оглашен кривим не могу подвести под радње извршења било ког кривичног дела осим кривичног дела злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 2) КЗ, које је престало да постоји 01.03.2018. године, а што представља околност која трајно искључује кривично гоњење.

Изнети наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног се, по оцени Врховног касационог суда, не могу прихватити као основани.

Ово са разлога јер Врховни касациони суд налази да кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 1. тачка 2) КЗ (као и његови квалификаторни облици) није декриминализовано доношењем Закона о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС“ број 94/2016 од 24.11.2016. године, са ступањем на снагу 01.03.2018. године измена у односу на ово кривично дело), обзиром да су и поред разлика у законском опису, битна обележја тог кривичног дела садржана у конкретном случају у кривичном делу превара у обављању привредне делатности из члана 223. КЗ („Службени гласник РС“ број 94/2016 од 24.11.2016. године, који се примењује од 01.03.2018. године) будући да су и даље кажњиве радње извршења лица које у обављању привредне делатности у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист и доведе кога лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме га наведе да нешто учини или не учини на штету имовине субјекта привредног пословања за које или у којем ради или другог правног лица. Наиме, напред наведене радње окривљеног за које је оглашен кривим и осуђен кажњиве су и по Кривичном законику који је важио у време доношења побијаних пресуда и по налажењу Врховног касационог суда, одговарају обележјима кривичног дела превара у обављању привредне делатности из члана 223. став 3. у вези става 1. КЗ, чиме је у овом случају задржан правни континуитет инкриминације.

Поред наведеног, а како је за кривично дело превара у обављању привредне делатности из члана 223. став 3. Кривичног законика, који је важио у време доношења побијаних пресуда прописана казна затвора у трајању од 2 до 10 година, док је за кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 2) Кривичног законика, раније важећег Кривичног законика, била предвиђена казна затвора у трајању од 1 до 8 година, то је очигледно да је за окривљеног блажи раније важећи Кривични законик, па је самим тим блажа и правна квалификација радњи окривљеног као кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 2) КЗ, а како је правилно суд и квалификовао радње окривљеног.

Са изнетих разлога, налазећи да побијаним пресудама нису учињене повреде закона на које се неосновано указује захтевом за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, адвоката Немање Ковачевића, Врховни касациони суд је, на основу члана 491. став 1. ЗКП, донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                                                              Председник већа-судија,

Андреа Јаковљевић,с.р.                                                                                                          Зоран Таталовић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић