Истом пресудом окривљени је ослобођен од плаћања трошкова кривичног поступка и паушала и одређено је да исти падају на терет буџетских средстава суда.

Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 бр.2691/13 од 02.07.2013. године, уважена је жалба јавног тужиоца Првог основног јавног тужилаштва у Београду и преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду К.бр.8017/2010 од 11.01.2013. године у делу одлуке о кривичној санкцији, тако што је Апелациони суд у Београду окривљеног М.П. због извршеног кривичног дела насилничко понашање из члана 344. став 2. у вези става 1. КЗ за које је првостепеном пресудом оглашен кривим, применом наведених законских прописа, као и одредби чланова 4, 42, 45 и 54 КЗ, осудио на казну затвора у трајању од 10 (десет) месеци која ће се окривљеном рачунати од дана ступања на издржавање казне, док је жалба браниоца окривљеног - адвоката З.П. одбијена као неоснована и побијана пресуда је у непреиначеном делу потврђена.

Бранилац окривљеног М.П. - адвокат З.П. поднео је захтев за заштиту законитости само против правноснажне пресуде Апелационог суда у Београду Кж1 бр.2691/13 од 02.07.2013. године, због повреда закона из члана 438. став 1. тачка 7. и 9. ЗКП, с тим што истакнуте повреде између осталог образлаже и тако што наводи да је прекорачењем захтева из жалбе Првог основног јавног тужиоца у Београду другостепени суд поступио супротно забрани преиначења на горе, тако погоршао положај окривљеног у односу на жалбене оквире постављене у жалби јавног тужиоца, одлучујући на штету окривљеног у погледу врсте кривичне санкције. Бранилац даље наводи у захтеву да се ради о „грубој“ повреди закона и предлаже да Врховни касациони суд усвоји захтев и у смислу члана 492. став 1. ЗКП укине у целости пресуду Апелационог суда у Београду Кж1 бр.2691/13 од 02.07.2013. године и предмет врати на поновну одлуку Апелационом суду у Београду, с тим да нареди да се нови поступак одржи пред потпуно измењеним већем, те да бранилац окривљеног буде обавештен о седници већа Врховног касационог суда како би истој присуствовао.

Врховни касациони суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости Републичком јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажну пресуду Апелационог суда у Београду против које је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода изнетих у захтеву, уз примену члана 604. став 1. ЗКП (“Службени гласник РС” број 72/2011 од 28.09.2011. године), нашао:

Захтев за заштиту законитости је основан.

Основано бранилац окривљеног М.П. у захтеву истиче да је правноснажном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 бр.2691/13 од 02.07.2013. године повређен закон на штету окривљеног, обзиром да је другостепени суд, преиначењем пресуде Првог основног суда у Београду 23 К.бр.8017/2010 од 11.01.2013. године у делу одлуке о кривичној санкцији и осудом окривљеног М.П. на казну затвора у трајању од 10 (десет) месеци, прекорачио жалбу, тачније захтев – предлог из жалбе Првог основног јавног тужиоца у Београду Кт.бр.916/06 од 15.03.2013. године и тиме прекорачио забрану преиначења побијане пресуде на горе. Ово са разлога јер се другостепени суд приликом пресуђења морао кретати у границама означеног жалбеног предлога јавног тужиоца у којем је јасно и одређено наведен правац и обим побијања одлуке о кривичној санкцији и предложено да Апелациони суд у Београду преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеном изрећи условну осуду са дужим роком проверавања, дакле, такође условну осуду као кривичну санкцију. Изнетим наводима захтева се, по налажењу Врховног касационог суда, другостепена пресуда суштински побија због битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 10) ЗКП у вези члана 453. ЗКП.

Имајући у виду да је побијана пресуда донета пре 01.10.2013. године, дакле, пре почетка примене новог Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“ број 72/2011 од 28.09.2011. године), Врховни касациони суд је у смислу одредбе члана 604. став 1. ЗКП испитао постојање битне повреде одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 10) ЗКП у вези члана 453. ЗКП (раније важећи члан 368. став 1. тачка 9. ЗКП у вези члана 382. ЗКП (“Службени гласник РС” број 72 од 03.09.2009. године)).

Наиме, одредбом члана 382. ЗКП (сада важећи члан 453. ЗКП) прописано је да ако је изјављена жалба само у корист оптуженог, пресуда се не сме изменити на његову штету у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције.

Имајући у виду да је првостепеном пресудом окривљеном изречена условна осуда, те да је јавни тужилац у изјављеној жалби ставио јасно одређен предлог да другостепени суд преиначи побијану пресуду тако што ће окривљеном изрећи условну осуду са дужим роком проверавања, дакле изричито је предложено изрицање окривљеном условне осуде као кривичне санкције, а не изрицање казне затвора, то другостепени суд, по налажењу Врховног касационог суда, није био овлашћен да прекоражењем жалбених оквира из жалбе јавног тужиоца, измени одлуку о киривичној санкцији на штету окривљеног у делу који се том жалбом не побија. Наиме, жалба јавног тужиоца јасно је определила правац и обим побијања првостепене пресуде, тако да су то границе у којима другостепени суд може да испитује првостепену пресуду на штету окривљеног, па да је евентуално и преиначи. Прекорачење граница жалбе изјављене на штету окривљеног представља повреду закона и у овом случају сматра се да је првостепена пресуда преиначена на штету окривљеног у делу у ком је постојала само жалба изјављена у његову корист, а то је жалба браниоца окривљеног М.П.

На наведени начин другостепени суд је својом пресудом Кж1 бр.2691/13 од 02.07.2013. године повредио начело забране преиначења на горе (reformatio in peius) прописано одредбом члана 382. ЗКП (сада важећи члан 453. ЗКП), а тиме је и донео пресуду уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 9. ЗКП (сада важећи члан 438. став 1. тачка 10. ЗКП), обзиром да одлука жалбеног суда не сме да буде неповољнија за окривљеног, јер уколико жалба изјављена на штету окривљеног буде оцењена као основана, другостепени суд може донети одлуку на његову штету само у оквиру правца и обима побијања истакнутог у жалби. У конкретном случају жалба јавног тужиоца због одлуке о кривичној санкцији, која је од стране другостепеног суда оцењена као основана, је имала изричит предлог и ишла је у правцу одређивања окривљеном дужег рока проверавања у оквиру изречене условне осуде тако да је другостепени суд могао да одлучи на штету окривљеног само до граница условне осуде, а изрицањем безусловне казне затвора другостепени суд је одлучио на штету окривљеног у делу у коме се у овом случају има сматрати да је изјављена жалба само у корист окривљеног (забрана прописана у члану 382. Законика о кривичном поступку - „Службени гласник РС број 72/09“, сада важећи члан 453. ЗКП - „Службени гласник РС“ број 72/11).

Имајући у виду напред изложено Врховни касациони суд је, усвајајући као основан захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног, утврдио да је пресудом Апелационог суда у Београду Кж1 бр.2691/13 од 02.07.2013. године на штету окривљеног учињена повреда закона из члана 368. став 1. тачка 9. ЗКП у вези члана 382. ЗКП (сада важећи члан 438. став 1. тачка 10. ЗКП у вези члана 453. ЗКП), коју је отклонио тако што је ову пресуду преиначио и окривљеном М.П. за кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. у вези става 1. КЗ за које је оглашен кривим првостепеном пресудом, применом одредби чланова 4, 42, 45, 54, 64, 65. и 66. КЗ, изрекао условну осуду тако што му је утврдио казну затвора у трајању од 10 (десет) месеци и истовремено одредио да се ова казна неће извршити ако окривљени за време од 5 (пет) година од дана правноснажности пресуде не учини ново кривично дело, доводећи на тај начин у склад висину утврђене казне и време проверавања са свим околностима предметног кривичног дела, те са олакшавајућим и отежавајућим околностима утврђеним у редовном поступку, а налазећи да је овако изречена кривична санкција нужна и довољна да се њоме оствари сврха изрицања кривичне санкције како у односу на самог окривљеног, тако и на плану генералне превенције.

Из изнетих разлога, а на основу члана 492. став 1. тачка 2) ЗКП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник,                                                                             Председник већа-судија,

Снежана Лазин,с.р.                                                                                  Невенка Важић,с.р.