Република Србија
ВРХОВНИ КАСАЦИОНИ СУД
Кзз 144/10
02.06.2010. година
Београд

У ИМЕ НАРОДА

 

            Врховни касациони суд, у већу састављеном од судија: Анђелке Станковић, председника већа, Невенке Важић, Љубице Кнежевић-Томашев, Веска Крстајића и Мирјане Ивић, чланова већа, са саветником Врховног касационог суда Драганом Вуксановић, као записничарем, у кривичном предмету окр. С.П, због кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246. став 3. Кривичног законика, одлучујући о захтеву за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца Ктз. бр. 1321/09 од 21.04.2010. године, подигнутом против правноснажне пресуде Врховног суда Србије Кж I бр. 2478/09 од 24.09.2009. године, у седници већа одржаној 02.06.2010. године, донео је

 

П Р Е С У Д У

 

ОДБИЈА СЕ као неоснован захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца Ктз. бр. 1321/09 од 21.04.2010. године подигнут против правноснажне пресуде Врховног суда Србије Кж I бр. 2478/09 од 24.09.2009. године.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

            Пресудом Окружног суда у Нишу К. бр. ... од 22.06.2009. године окр. С.П. оглашен је кривим због кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога из члана 246. став 3. КЗ и осуђен на казну затвора у трајању од четири месеца.

 

            Одлучујући о жалби браниоца окривљеног, Врховни суд Србије је пресудом Кж I бр. 2478/09 од 24.09.2009. године, поводом изјављене жалбе, а по службеној дужности, преиначио првостепену пресуду и окр. С.П, на основу члана 355. тачка 1. ЗКП, ослободио од оптужбе за кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246. став 3. КЗ.

 

            Републички јавни тужилац подигао је захтев за заштиту законитости Ктз. бр. 1321/09 од 21.04.2010. године, против правноснажне пресуде Врховног суда Србије Кж I бр. 2478/09 од 24.09.2009. године, због повреде кривичног закона из члана 369. став 1. тачка 1. и 3. ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд утврди да је том пресудом повређен кривични закон из члана 369. став 1. тачка 1. ЗКП, у корист окр. С.П.

 

            Врховни касациони суд је, пошто је поступљено у смислу члана 422. став 2. и 3. ЗКП, одржао седницу већа у одсуству уредно обавештених заменика Републичког јавног тужиоца, окр. С.П. и браниоца, адв. Г.Ј, на којој је размотрио списе предмета са пресудом против које је захтев за заштиту законитости подигнут, па је по оцени навода у захтеву, нашао:

 

            Захтев је неоснован.

 

            Према наводима захтева, неприхватљив је став Врховног суда Србије да је ступањем на снагу одредбе члана 95. Закона о изменама и допунама Кривичног законика (''Службени гласник РС'', број 72 од 03.09.2009. године), кривично дело неовлашћено држање опојних дрога, до тада прописано одредбом члана 246. став 3. КЗ, престало да постоји, с обзиром да је то дело и даље предвиђено као кривично дело, сада означено као члан 246-а КЗ. Погрешно тумачећи одредбу члана 95. Закона о изменама и допунама Кривичног законика, Врховни суд Србије је, ослобађањем окр. С.П. од оптужбе за кривично дело неовлашћено држање опојне дроге из члана 246. КЗ, повредио одредбу члана 369. став 1. тачка 1. ЗКП, у корист окривљеног.

 

            Изнете наводе захтева Врховни касациони суд оцењује неоснованим из следећих разлога:

 

            Стоји навод захтева да изменама и допунама Кривичног законика није у потпуности извршена декриминализација радње неовлашћеног држања опојне дроге и да је та радња и даље предвиђена као кривично дело, сада означено као члан 246-а КЗ. Међутим, тужилац очигледно губи из вида да се одредба члана 246-а КЗ односи на неовлашћено држање опојних дрога, али само за сопствену употребу.

 

            У конкретном случају, окр. С.П. првостепеном пресудом није оглашен кривим да је опојну дрогу држао за сопствену употребу, јер та чињеница током поступка није ни утврђена, већ само да је опојну дрогу неовлашћено држао.

 

            Наводи јавног тужиоца изнети у захтеву за заштиту законитости били би основани само у случају да је током поступка утврђено да је окривљени опојну дрогу неовлашћено држао за сопствену употребу и да је за то оглашен кривим, што овде није случај.

 

            Према томе, Врховни суд Србије је, код таквог стања ствари, заузео правилан став да описане радње окр. С.П, у време одлучивања по жалби браниоца изјављеној против првостепене пресуде, више нису кривично дело прописано кривичним законом, те је правилно применио кривични закон када је окривљеног, на основу члана 355. тачка 1. ЗКП, ослободио од оптужбе за кривично дело из члана 246. став 3. КЗ.

 

            Иако тужилац као основ подношења захтева наводи и повреду кривичног закона из члана 369. тачка 3. ЗКП, у захтеву за заштиту законитости се тај основ не образлаже и не указује конкретно у чему се та повреда састоји.

 

            Из изнетих разлога, на основу одредаба члана 30. став 1, члана 32. Закона о уређењу судова (''Службени гласник РС'' број 116 од 22.12.2008. године) и одредбе члана  24. став 7. и члана 424. ЗКП, одлучено је као у изреци ове пресуде.

 

Записничар-саветник                                                       Председник већа-судија

 

Драгана Вуксановић, с.р.                                                  Анђелка Станковић, с.р.