Против наведених правноснажних пресуда захтев за заштиту законитости поднео је бранилац окривљеног АА, адвокат Милан Марковић, због повреде закона из члана 485. став 2. у вези става 1. тачка 1) и став 4. ЗКП у вези члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП, са предлогом да Врховни касациони суд побијане пресуде преиначи тако што ће према окривљеном одбити оптужбу због наступања апсолутне застарелости кривиченог гоњења и одредити да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.

Након што је примерак захтева за заштиту законитости у смислу одредбе члана 488. став 1. ЗКП доставио Републичком јавном тужиоцу, Врховни касациони суд је одржао седницу већа сходно одредби члана 490. ЗКП, о којој, у смислу одредбе члана 488. став 2. ЗКП није обавестио Републичког јавног тужиоца и браниоца окривљеног, јер веће није нашло да би њихово присуство било од значаја за доношење одлуке.

На седници већа, Врховни касациони суд је размотрио списе предмета, са пресудама против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је по оцени навода у захтеву нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног АА, адвоката Милана Марковића је неоснован.

Бранилац окривљеног у поднетом захтеву истиче да је побијаним правноснажним пресудама учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП наводима да је суд повредио одредбу члана 5. КЗ којом је прописано временско важење кривичног законодавства, на тај начин што кривично-правне радње окривљеног није правно квалификовао као кривично дело из члана 159. став 2. Закона о енергетици који је важио у време предузимања истих и који је, према висини запрећене казне затвора до једне године блажи по окривљеног од кривичног дела крађа из члана 203. став 1. КЗ за које је оглашен кривим, из чега, по оцени Врховног касационог суда произилази да захтев подноси и због повреде закона из члана 439. тачка 2. ЗКП. Следствено изнетом, дакле, имајући у виду да је суд кривично-правне радње окривљеног правилно правно квалификовао као кривично дело крађа из члана 203. став 1. КЗ у односу на које није наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, то Врховни касациони суд неоснованим оцењује наводе из захтева браниоца окривљеног да су побијане пресуде донете уз битну повреду закона из члана 439. тачка 2) и члана 438. став 1. тачка 1) ЗКП.

Изнете наводе захтева Врховни касациони суд оцењује неоснованим.

Наиме, ове наводе захтева бранилац окривљеног истицао је и у жалби изјављеној против првостепене пресуде, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и на страни 4 пасус други образложења побијане пресуде је дао јасне и довољне разлоге да се у радњама окривљеног не стичу законска обележја кривичног дела из члана 159. став 2. Закона о енергетици, већ да се у радњама истог стичу сва законска обележја кривичног дела крађа из члана 203. став 1. КЗ због чега није било места доношењу пресуде којом се оптужба одбија због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења, које разлоге, као правилне, у свему прихвата и Врховни касациони суд и у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, на њих упућује.

Руковођен изнетим разлозима, Врховни касациони суд је на основу одредбе члана 491. ст. 1. и 2. ЗКП, одлучио као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                     Председник већа-судија

Јелена Петковић-Милојковић,с.р.                                                                                            Радмила Драгичевић-Дичић,с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић