Врховни суд је у седници већа, испитујући захтев за заштиту законитости браниоца окривљених у смислу одредби члана 487. Законика о кривичном поступку, оценио да је захтев недозвољен, из следећих разлога:

Када се захтев подноси због повреде закона (члан 485. став 1. тачка 1. ЗКП) окривљени преко свог браниоца, а и сам бранилац који у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 71. тачка 5. ЗКП), такав захтев може поднети само из разлога прописаних одредбом члана 485. став 4. ЗКП, дакле ограничено је право окривљеног и његовог браниоца на подношење захтева за заштиту законитости у погледу разлога због којих могу поднети овај ванредни правни лек и то таксативним набрајањем повреда закона које су учињене у првостепеном поступку и у поступку пред апелационим, односно другостепеним судом и то због повреда одредаба члана 74, члана 438. став 1. тачка 1) и 4) и тачка 7) до 10) и став 2. тачка 1), члана 439. тачка 1) до 3) и члана 441. став 3. и 4. ЗКП.

Бранилац окривљених АА и ББ-адвокат Добрица Перовић у захтеву за заштиту законитости истиче повреде закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП, наводећи да у изрекама побијаних пресуда нису описани елементи кривичног дела тешка крађа у покушају из члана 204. став 1. тачка 1) у вези члана 30. и 33. КЗ, и то како умишљај и намера присвајања туђе покретне ствари ради прибављања противправне имовинске користи, као субјективни елементи, тако ни покушај одузимања туђе покретне ствари, као објективни елемент кривичног дела.

Наведене повреде бранилац образлаже тако што наводи да током поступка није утврђено да су окривљени предузели радње извршења предметног кривичног дела, односно да то не произилази из увиђајних радњи службених лица полиције и записника сачињених на лицу места, нити на основу других материјалних доказа, нити то произилази из исказа оштећеног ВВ. По ставу браниоца, да би у конкретном случају постојао покушај кривичног дела, било је потребно да окривљени започну одузимање туђе покретне ствари, односно притежање на ствари, а нема доказа да је до тога дошло, нити до прекида притежања, па би се у конкретном случају евентуално могло радити о некажњивим припремним радњама за кривично дело крађе, с обзиром да на основу доказа изведених на главном претресу није доказано да је окривљени АА подесним алатом обио метални чеп на резервоару горива радне машине оштећеног ВВ, нити да је помоћу црева и пумпе преточио 20 литара горива у канистер, а да је окривљена ББ седела у возилу и пазила да неко не наиђе. Бранилац је још истакао да су нижестепени судови одбили предлог одбране да се изведу одређени докази ради провере налаза и мишљења судског вештака информационе технологије, па су окривљени оглашени кривим на основу непотпуно утврђеног чињеничног стања, из разлога што нижестепени судови нису утврдили ко је и где манипулисао мобилним телефоном, односно није утврђена садржина комуникације између окривљених и где су се мобилни уређаји налазили у тренутку успостављања везе.

По оцени Врховног суда, иако бранилац окривљених формално означава повреде закона из члана 439. тачка 1) и 2) ЗКП, које представљају законом дозвољене разлоге за подношење захтева за заштиту законитости у смислу члана 485. став 4. ЗКП, цитираним наводима оспорава утврђено чињенично стање и полемише са чињеницама утврђеним у правноснажним одлукама, указује на погрешну оцену доказа од стране нижестепених судова, давањем сопствене оцене која је потпуно другачија од оне дате у побијаним правноснажним одлукама, чиме суштински указује на повреду закона из члана 440. ЗКП.

Бранилац окривљених у осталом делу захтева указује на повреду закона из члана 438. став 2. тачка 2) ЗКП са образложењем да побијане пресуде немају разлоге који би оправдали заузети правни став о кривици окривљених, а разлози у образложењу пресуде који се односе на одлучујућае релевантне чињенице и утврђено чињенично стање су противречни. Бранилац окривљених указује и на повреде закона из члана 446. и 449. став 1. ЗКП јер другостепени суд није одржао главни претрес и на тај начин проверио одбрану окривљених у погледу комуникације мобилним телефонима између њих, иако наведена комуникација представља кључни доказ на основу ког је првостепени суд закључио да су окривљени кривично дело извршили као саизвршиоци, па је постојала стварна потреба и разлози да се главни претрес одржи.

Међутим, како повреде закона из члана 438. став 2. тачка 2), 440., 446. и 449. став 1. ЗКП не представљају законске разлоге због којих је, у смислу одредбе члана 485. став 4. ЗКП, дозвољено подношење захтева за заштиту законитости окривљеном и његовом браниоцу, то је Врховни суд захтев браниоца окривљених АА и ББ-адвоката Добрице Перовића оценио као недозвољен.

Из напред изнетих разлога Врховни суд је, на основу одредаба члана 487. став 1. тачка 2) у вези члана 485. став 4. ЗКП, одлучио као у изреци решења.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Председник већа-судија

Немања Симићевић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Бојана Пауновић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић