Врховни суд је доставио примерак захтева за заштиту законитости браниоца окривљене Врховном јавном тужиоцу сходно одредби члана 488. став 1. ЗКП, те је у седници већа коју је одржао у смислу члана 490. ЗКП, без обавештавања Врховног јавног тужиоца и браниоца окривљене, сматрајући да њихово присуство није од значаја за доношење одлуке (члан 488. став 2. ЗКП), размотрио списе предмета и правноснажне пресуде против којих је захтев за заштиту законитости поднет, па је, након оцене навода изнетих у захтеву, нашао:

Захтев за заштиту законитости браниоца окривљене АА, је неоснован.

Указујући на повреду закона из члана 441. став 4. ЗКП, бранилац окривљене АА истиче да је током поступка који се водио против окривљене, економско финансијско вештачење обављено погледу у великог броја предмета у којима је поступала како окривљена АА, тако и окривљена ББ, па како је суд, одлучујући о трошковима кривичног поступка, утврдио обавезу окривљене АА да плати трошкове кривичног поступка који су настали вештачењем и у предметима у којима није поступала у поступку овере и за које није оглашена кривом, то су према ставу браниоца правилном применом одредби чланова 262. став 1., 264. став 1. и 265. став 1. ЗКП, трошкови вештачења за окривљену АА морали бити издвојени од трошкова вештачења обављених у односу на предмете у којима је поступала окривљена ББ и обавеза плаћања трошкова вештачења окривљене АА требала је бити утврђена само у погледу оних предмета у којима је она поступала у поступку овере, што је укупно 606 предмета, а не 8.957 ОВ предмета Основног суда у Краљеву, који су били предмет вештачења.

Врховни суд изложене наводе захтева за заштиту законитости браниоца окривљене оцењује неоснованим, из следећих разлога:

Из списа предмета произилази да је против окривљене АА пред Вишим судом у Краљеву, Посебно одељење за сузбијање корупције вођен кривични поступак због кривичног дела несавестан рад у служби из члана 361. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, у ком поступку је окривљена АА пресудом К По4 68/23 од 18.03.2024. године, оглашена кривом због предметног кривичног дела и обавезана да плати трошкове кривичног поступка о чијој ће висини суд донети посебно решење. Током поступка, како то наводи бранилац окривљене у поднетом захтеву, економско финансијско вештачење обављено је у великом броју предмета у којима су свака за себе, поступале како окривљена АА, тако и окривљена ББ, према којој је оптужба одбијена услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.

Одлучујући о висини трошкова кривичног поступка окривљене АА, Виши суд у Краљеву, Посебно одељење за сузбијање корупције, донео је побијана решења, којим је иста обавезана да у корист буџетских средстава суда, плати укупан износ од 540.946,00 динара, на име накнаде и награде за обављено економско финансијско вештачање, који став је заузео и другостепени суд, налазећи да се трошкови вештачења предмета овере у којима је поступала окривљена АА, нису могли издвојити из укупних трошкова вештачења.

Сходно томе, а како је, исте наводе, садржане у захтеву за заштиту законитости, бранилац окривљене истицао и у жалби изјављеној против првостепеног решења Вишег суда у Краљеву, Посебно одељење за сузбијање корупције К По4 68/23 од 13.11.2024. године, а другостепени суд је нашао да су ти жалбени наводи неосновани и о томе је на страни 2. став три и четири, образложења решења Кв По4 99/24 од 29.11.2024. године изнео довољне и јасне разлоге, које Врховни суд у свему прихвата као правилне, то на ове разлоге у смислу одредбе члана 491. став 2. ЗКП, упућује.

Наиме другостепени суд је у разлозима навео да је правилно првостепеним решењем окривљена обавезана да плати укупне трошкове кривичног поступка на име накнаде и награде за обављено вештачење, обзиром да се из укупних трошкова економско финансијског вештачења, не могу издвојити трошкови кривичног поступка који су настали вештачењем у предметима у којима је поступала искључиво окривљена АА, при чему је правноснажном пресудом оглашена кривом и осуђена због кривичног дела несавестан рад у служби из члана 361. став 2. у вези става 1. Кривичног законика, док је према окривљеној ББ због истог кривичног дела оптужба одбијена.

С обзиром на наведено, Врховни суд налази да побијаним правноснажним решењима није учињена повреда закона из члана 441. став 4. ЗКП, па су супротни наводи захтева за заштиту законитости браниоца окривљене АА, оцењени као неосновани.

Из изнетих разлога, Врховни суд је, на основу члана 491. став 1. и 2. ЗКП донео одлуку као у изреци ове пресуде.

Записничар-саветник                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                       Председник већа-судија

Андреа Јаковљевић, с.р.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Светлана Томић Јокић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић