Према разлозима нижестепених судова, тужиоцу је у предуговорној фази уручена понуда за закључење уговора и која одговара садржини спорне уговорне одредбе, па је тужилац био информисан о врсти и висини накнада које падају на његов терет и висини ефективне каматне стопе. Стога је неоснован захтев за утврђење ништавости спорне уговорне одредбе.

Имајући у виду разлоге и чињенице на којима је заснована другостепена одлука, по становишту Врховног суда није потребно ново тумачење права о правном питању о дозвољености уговарања трошкова обраде кредита и других трошкова банке. Неспорно је право банке да наплати трошак кредита, а да би одредба о наплати трошка обраде кредита и других трошкова била пуноважна, неопходно је да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о том трошку и да је тај трошак био исказан у обрачуну ефективне каматне стопе. Под тим се подразумева да је корисник кредита био упознат са постојањем обавезе да плати трошак обраде кредита, као и са висином накнаде. У ситуацији када је трошак обраде кредита био исказан кроз ефективну каматну стопу и садржан у понуди банке, на коју је корисник кредита пристао, тај трошак је од корисника кредита наплаћен на законом дозвољен начин. Указивање у ревизији на различиту судску праксу у предметима са истим правним основом не указује нужно на другачији правни став, пошто правилна примена права у споровима са захтевом као у овом случају зависи од утврђеног чињеничног стања у сваком конкретном предмету. Побијана другостепена пресуда у складу је са правним ставом Врховног касационог суда о дозвољености уговарања трошкова кредита од 22.05.2018. године, као и са допуном тог става од 16.09.2021. године.

Из наведених разлога, одлучено је као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Испитујући дозвољеност изјављене ревизије тужиоца у складу са одредбом члана 410. став 2. Закона о парничном поступку, Врховни суд је утврдио да је ревизија тужиоца недозвољена.

Чланом 487. ставом 1. ЗПП прописано је да су у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредности од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Чланом 479. ставом 6. ЗПП прописано је да у поступцима у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена.

Тужба тужиоца у овој правној ствари поднета је 24.05.2021. године. Вредност предмета спора је 4.000,00 динара.

У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку. Зато изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. истог закона није дозвољена.

Из наведених разлога на основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке решења.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић