Против правноснажне другостепене пресуде, тужени је изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, позивом на одредбу члана 404. Закона о парничном поступку.

Оцењујући испуњеност услова за одлучивање о ревизији на основу члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/2011...18/2020), Врховни касациони суд је утврдио да у овој врсти спора не постоји потреба за уједначавањем судске праксе.

Другостепеном пресудом правноснажно је одлучено о тужбеном захтеву тужиоца за исплату износа које је тужени стекао од тужиоца применом незаконите уговорне одредбе. Ставом 4. члана 9. Уговора закљученог између парничних странака 19.05.2010. године – број ...-... уговорено је да за време примене наведеног уговора могу вршити промене уговорене каматне стопе, као и начина обрачуна и наплате у складу са Политиком камата, накнада и провизија банке, а у оквиру којем то дозвољавају одредбе Посредничког финансијског уговора и одредбе члана 22. Уговора о дугорочном кредиту. Правноснажно је одлучено и о захтеву тужиоца којим је тражено да се обавеже тужени да тужиоцу, по основу неосновано наплаћених курсних разлика, исплати специфициране новчане износе са законском затезном каматом, а услед претходно утврђене ништавости одредбе члана 8. предметног уговора, којим је предвиђено да се камате, камате за кашњење у плаћању и други евентуални трошкови обрачунавају по продајном курсу банке за евро на кредите на дан измирења обавеза, све имајући у виду да је кредит у складу са чланом 2. уговора пласиран по куповном курсу банке за евро на кредите на дан пуштања кредита у коришћење. Одлучено је правноснажно и о тужбеном захтеву којим је тужилац тражио исплату износа од 93.245,70 динара са припадајућом законском затезном каматом од 20.05.2010. године, а по претходном утврђењу ништавости одредбе уговора из члана 10. став 1. којим је одређено да је корисник дужан да за обраду захтева и одобравање кредита плати 1% накнаде од износа кредита, на дан закључења уговора.

Побијаном пресудом није одступљено од судске праксе. Изражено становиште нижестепених судова у складу је са правним ставом усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној дана 22.05.2018. године и његовом допуном усвојеном на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда, одржаној 16.09.2021. године. Када се ради о трошковима (или накнадама) обраде кредитног захтева, наведеним правним ставом изречено је да банка има право да наплати трошкове накнаде банкарских услуга, па одредба уговора о кредиту којом се корисник кредита обавезује да банци плати трошкове кредита није ништава под условом да је понуда банке садржала јасне и недвосмислене податке о трошковима кредита. Трошкови које банка обрачунава приликом одобравања кредита, или који су познати на дан обрачуна и које банка обрачунава клијентима у току реализације кредита, могу бити посебно исказани у уговору о кредиту као обавеза корисника кредита било у процентуалном износу, или апсолутној вредности, али услов је да морају бити наведени у понуди банке тако јасно и недвосмислено да корисник кредита ниједног тренутка не буде доведен у заблуду о којим је трошковима реч. Уколико то није случај, одредба уговора о кредиту јесте ништава, па у описаној ситуацији нема потребе за разматрањем правног питања од општег интереса, или правног питања у интересу равноправности грађана, као ни потребе за новим тумачењем права, јер су нижестепени судови поступили у складу са ставом Врховног касационог суда поводом спорног правног питања. Исто се односи и на одлуку нижестепених судова којима је претходно утврђена ништавост уговорних одредби којима је банка пустила тужиоцу у течај кредит изражен у страној валути, према куповном курсу банке, а уговорила враћање кредита по продајном курсу банке. Валутна клаузула се може правно ваљано уговорити у циљу очувања једнакости узајамних давања, једнаке вредности пласираних кредитних средстава и враћеног износа динарског дуга, али уговарањем различитог курса по коме се пласирају и враћају кредитна средства се управо нарушава једнакост узајамних давања. Даље, одредбама уговора које банци, као јачој уговорној страни, дају могућност једностране измене уговорене каматне стопе у складу са њеним интерним одлукама о каматним стопама нарушава се начело равноправности уговорних страна, будући да су такве одредбе неодређене и неодредиве садржине, а узроци промене каматне стопе не могу се јасно диференцирати и издвојити. Овакве одредбе уговора за свој предмет имају неодредиву обавезу корисника кредита. Одлуке нижестепених судова, којима је утврђена ништавост оваквих одредби, у складу су са ставом Врховног касационог суда исказаним у бројним одлукама. Стога побијана пресуда, заснована на таквим утврђењима ништавости појединих одредаба уговора о кредиту није супротстављена ставовима исказаним у судској пракси. Питање последица ништавости одредаба уговора такође не захтева разматрање питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, нема потребе за уједначавањем судске праксе, нити за новим тумачењем права.

На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни касациони суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11...18/20) нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Тужилац је против туженог поднео тужбу дана 12.05.2020. године, ради исплате стеченог без основа по основу претходно утврђене ништавости уговорних одредби о плаћању накнаде за обраду кредитног захтева, одредби којима је уговорена отплата обавезе по продајном курсу банке важећем на дан отплате, као и промене камате сагласно са интерним актима банке. Вредност предмета спора у конкретном случају износи 489.023,01 динар, што према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе износи 4.158,36 евра.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку, прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности су спорови којима се тужбени захтев односи на потраживања у новцу који не прелази динарску противвредност од 30.000 евра према средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. истог Закона прописано је да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

У конкретном случају ради се о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, те се закључује да је изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. Закона о парничном поступку недозвољена.

Из наведених разлога, на основу члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке решења.

Председник већа-судија

Бранко Станић, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић