Одредбом члана 404. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11...10/23 – др. закон) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако Врховни суд оцени да је потребно ради разматрања правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, односно ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности ревизије, сходно ставу 2. исте одредбе, одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Ценећи испуњеност услова за одлучивање о ревизији туженог, као изузетно дозвољеној, Врховни суд је утврдио да нису испуњени услови предвиђени одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку.

У овом спору правноснажно је усвојен тужбени захтев за исплату износа од 1.715.173,20 динара са законском затезном каматом на појединачне износе и од датума ближе одређених у изреци првостепене пресуде, до исплате. Нижестепени судови су утврдили да су парничне странке биле у облигационом односу по основу Уговора о приступању дугу од 12.01.2022. године, којим се тужени обавезао да ће поред основног дужника испунити повериочево целокупно потраживање по основу приложених фактура. Имајући у виду да тужени своју обавезу није испунио, то су нижестепени судови правноснажно усвојили тужбени захтев за исплату напред наведеног износа применом члана 17., 262. став 1. и 451. Закона о облигационим односима. На досуђени износ тужиоцу је призната законска затезна камата почев од доспелости сваког појединачног рачуна до исплате на основу чл. 277. и 324. ЗОО.

Ревизија изјављена по основу одредбе члана 404. Закона о парничном поступку може се изјавити искључиво због погрешне примене материјалног права која је такве природе да изискује ново тумачење права, разматрање правних питања од општег интереса или правних питања у интересу равноправности грађана, односно ради уједначавања судске праксе уколико је судска пракса о предметном правном питању неуједначена.

Суштински, ревидент износи своје виђење чињеничноправних појединости конкретног случаја и оспорава правну ваљаност закљученог уговора са тужиоцем имајући у виду да је дужник из основног посла у моменту закључења уговора о приступању дугу био у блокади, те имајући у виду одредбу члана 5. став 2. Закона о обављању плаћања правних лица, предузетника и физичких лица која не обављају делатност. У вези са наведеним, нижестепени судови су указали на то да обавеза туженог, као трећег лица у односу на основни посао, није солидарна, као што није ни супсидијарна, нити са правом регреса у односу на дужника, већ је то самостална обавеза на испуњење целог дуга по основу уговора о приступању дугу. Нижестепени судови су указали на то да се уговором између парничних странака не мења дужник из основног посла, него уз дужника у правни однос са тужиоцем ступа и треће лице, овде тужени, ради појачања положаја повериоца, овде тужиоца. То даље значи да положај дужника из основног посла - у смислу блокаде његовог рачуна у време закључења уговора о приступању дугу, нема утицаја на обавезу туженог, као приступиоца дугу, према тужиоцу као повериоцу. Врховни суд је ценио наводе ревидента у погледу неуједначености судске праксе. Међутим, у конкретном случају је током поступка утврђено да између дужника из основног посла и трећег лица - овде туженог не постоји никакав правни однос, а тужени, као уговорна страна у правном послу закљученом са овде тужиоцем - у моменту закључења уговора свакако није био у блокади. Из наведених разлога се не ради о истоврсном чињеничноправном основу, па самим тим нема ни потребе за уједначавањем судске праксе у истој или сличним чињеничноправним ситуацијама у вези са применом одредбе члана 5. ст. 2. Закона о обављању плаћања правних лица, предузетника и физичких лица која не обављају делатност. Осим тога, када се цени постојање разлога за уједначавање судске праксе, те сагласност судских одлука, потребно је да се ради о правноснажним одлукама донетим поводом одређене чињеничноправне ситуације. Следом, не постоји потреба за уједначавањем судске праксе, као ни разматрањем питања од општег интереса, питања у интересу равноправности грађана, нити за новим тумачењем права.

Како се ревизијом туженог не указује на правно релевантне разлоге за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, нити су испуњени услови из члана 404. став 1. Закона о парничном поступку да би се дозволило одлучивање о ревизији туженог као изузетно дозвољеној, Врховни суд је одлучио као у ставу првом изреке, применом одредбе члана 404. став 2. Закона о парничном поступку.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ 72/11 ... 10/23 – др. закон) и нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Тужилац је против туженог поднео тужбу 23.12.2022. године. Вредност предмета спора ревизијом побијаног дела износи 1.715.173,20 динара.

Одредбом члана 487. став 1. Закона о парничном поступку прописано је да у поступку у привредним споровима, спорови мале вредности јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, ако не прелази динарску противвредност од 30.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП је прописано да у споровима мале вредности против одлуке другостепеног суда није дозвољена ревизија.

Имајући у виду да се у конкретном случају ради о привредном спору мале вредности из одредбе члана 487. Закона о парничном поступку, Врховни суд налази да изјављена ревизија сходно одредби члана 479. став 6. истог закона није дозвољена.

Из наведених разлога применом члана 413. Закона о парничном поступку одлучено је као у ставу другом изреке овог решења.

Председник већа - судија

Татјана Матковић Стефановић,с.р.

За тачност отправка

Заменик упрaвитеља писарнице

Миланка Ранковић