Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је као инвеститор са туженом 04.06.2002. године закључио уговор ради регулисања накнаде за уређивање грађевинског земљишта за 9 објеката у улици Партизанске авијације и улици Благоја Марјановића на Новом Београду, међу којима је и спортски објекат у насељу Бежанијска Коса у улици Партизанске авијације број 1 на Новом Београду, на катастарској парцели .../..., .../... и .../... КО ..., изграђених без одобрења надлежног органа за изградњу, а у поступку његовог накнадног прибављања. У уговору је констатовано да је тужилац својим уплатама по уговору од 24.09.1998. године и анексу од 06.10.1999. године измирио обавезу на име накнаде за примарно уређивање грађевинског земљишта за површину спортске хале од 2.262,35 м2. Тужилац је у целости измирио финансијске обавезе у складу са уговором од 04.06.2002. године, а на име накнаде за уређивање грађевинског земљишта за изграђене објекте број 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8 и 9 у насељу Бежанијска Коса и Новом Београду, укупне обрачунске површине од 6.281,54 м2, а у поступку легализације предметних објеката. Инвеститор АА, поднео је захтев за легализацију бесправно изграђених објеката за које су се стекли услови за издавање грађевинске и употребне дозволе, и то за спортско – стамбено – пословни комплекс од 9 објеката у блоку 49 на Новом Београду. Решењем о одобрењу за изградњу и употребној дозволи Града Београда, Градске управе, Секретаријата за урбанизам и грађевинске послове, Сектора за грађевинске послове, Одељења за објекте изграђене без грађевинске дозволе БГП преко 800 м2 број 351.21-442/20004 од 04.11.2004. године тужиоцу су, као инвеститору, одобрени наведени радови на изградњи 8 објекта стамбено пословне намене, укупне корисне површине 4.789,53 м2. Решењем градоначелника Града Београда од 24.01.2011. године тужиоцу је дато у закуп на 99 година грађевинско земљиште у јавној својини, на деловима катастарских парцела број ... КО ... (за део спортске хале за клуб и терен), број ... КО ... (за део спортске хале) и број .../... КО ... (за део тениског терена), ради прибављања грађевинске дозволе власнику бесправно саграђеног објекта, те је одређено да ће Дирекција за изградњу Београда ЈП и АА закључити уговор о закупу у року од 30 дана од дана правноснажност овог решења. Према допису Сектора за имовину и правне послове туженог накнада за примарну инфраструктуру и за трошкове на секундарном уређивању грађевинског земљишта које је тужилац платио дана 08.10.1999. године износи 1.866.020,20 динара.

Код тако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су одбили тужбени захтев применом Закона о планирању и изградњи, према којем је тужилац испунио своју законску и уговорну обавезу према јединици локалне самоуправе, јер користи наведено уређено грађевинско земљиште са изграђеним објектом на њему који је у функцији, а управо је тужилац као инвеститор тог објекта платио накнаду за припремање и опремање грађевинског земљишта, па тужена плаћени износ од 1.866.020,20 динара не држи без правног основа.

Раније важећим Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03 ... 39/09) и сада важећим Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 72/09 ... 9/20), прописано је: да се објекти граде на основу грађевинске дозволе и техничке документације (члан 88. ранијег, односно 110. важећег закона); користе на основу употребне дозволе (члан 125 ранијег, односно 158. важећег закона), да ће се решавање захтева за издавање одобрења за изградњу, употребне дозволе и других захтева за решавање у појединачним правима и обавезама поднетих до дана ступања на снагу овог закона наставити по прописима који су важили до дана ступања на снагу овог закона (члан 218. важећег закона); да се накнада за коришћење грађевинског земљишта плаћа у складу са Законом о планирању и изградњи („Службени гласник РС“, бр. 47/03, 34/06), док се не интегрише у порез на имовину (члан 220. важећег закона); да се финансирање уређивање јавног грађевинског земљишта обезбеђује из средстава остварених, између осталог, и од накнаде за уређивање и за коришћење грађевинског земљишта (члан 73. став 1. ранијег, односно члан 95. сада важећег закона), као и да су обвезници плаћања накнаде за уређивање грађевинског земљишта инвеститори (члан 74. ранијег односно 97. сада важећег закона). Истим законима прописана је обавеза инвеститора да пре почетка грађења пријави почетак извођења радова и рок завршетка изградње органу надлежном за издавање одобрења за изградњу и уз пријаву поднесе, између осталог и доказ о уређивању односа у погледу плаћања накнаде за уређење грађевинског земљишта (члан 114. став 1. и 2. ранијег, односно 148. став 1. и 2. сада важећег закона).

Обавеза плаћања накнаде за коришћење, односно уређење грађевинског земљишта постоји и за власника објекта изграђеног, односно реконструисаног без грађевинске дозволе који је, у смислу члана 161. раније важећег Закона о планирању и изградњи, дужан да, уз захтев за издавање одобрења за изградњу, приложи и доказ о уређивању међусобних односа са органом који уређује грађевинско земљиште (осим што је дужан да достави и пројекат изведеног објекта и доказ о праву својине, односно закупа на грађевинском земљишту, односно право својине на објекту, односно право коришћења на неизграђеном грађевинском земљишту и решење из члана 84. овог закона), у ком случају општинска, односно градска управа, када утврди да објекат који се користи, односно да објекат чија је изградња завршена без грађевинске дозволе, испуњава прописане услове за грађење и коришћење, издаје једним решењем одобрење за изградњу и употребну дозволу. У супротном, уколико власник објекта изграђеног, односно реконструисаног без грађевинске дозволе не поступи у складу са одредбама члана 161. у року прописаном чланом 160. раније важећег Закона о планирању и изградњи, општинска, односно градска управа, донеће решење о рушењу објекта, односно дела објекта.

Сходно утврђеном чињеничном стању и цитираним законским одредбама, правилно су нижестепени судови одбили тужбени захтев. Наиме, обавеза плаћања накнаде, односно доприноса у вези са уређивањем градског земљишта прописана је за сваког инвеститора одредбама и раније важећег и сада важећег Закона о планирању и изградњи, па та обавеза постоји и за оног инвеститора који је објекат изградио, односно реконструисао без грађевинске дозволе. У конкретном случају, обавеза тужиоца да плати допринос у вези са уређивањем грађевинског земљишта проистиче не само из уговора од 04.06.2002. године који је и даље на снази, већ и из самог закона, па стога нема места ни примени члана 210. Закона о облигационим односима. Пошто је тужилац платио уговорени износ доприноса за уређење грађевинског земљишта у складу са уговором од 04.06.2002. године, за њега је створена правна ситуација из члана 161. раније важећег Закона о планирању и изградњи.

По становишту Врховног суда нижестепени судови су правилном применом материјалног права одлучили о тужбеном захтеву.

Имајући у виду изложено, неосновани су ревизијски наводи о погрешној примени материјалног права, а део навода у ревизији односи се на посредно или непосредно оспоравање утврђеног чињеничног стања и оцену доказа, што није дозвољен ревизијски разлог, у смислу члана 407. тав 2. ЗПП.

На основу изнетог, применом члана 414. Закона о парничном поступку одлучено је као у изреци.

Председник већа - судија

Весна Субић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић