Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж 1811/23 од 08.02.2024. године, ставом првим изреке, делимично је усвојена, делимично одбијена жалба туженог и првостепена пресуда је преиначена у побијаном делу одлуке о трошковима поступка, тако што је тужени обавезан да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка од 455.100,00 динара са затезном каматом од дана извршности до исплате, а потврђена је у преосталом побијаном усвајајућем делу. Ставом другим изреке, одбијен је захтев туженог за накнаду трошкова жалбеног поступка.

Против правоснажне пресуде донете у другом степену, тужени је благовремено изјавио ревизију због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешне примене материјалног права и погрешно и непоптуно утврђеног чињеничног стања.

Испитујући побијану пресуду на основу члана 408. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11... 18/20 и 10/23 – други закон), Врховни суд је нашао да је ревизија туженог основана.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. ЗПП, на коју ревизијски суд пази по службеној дужности.

Према до сада утврђеном чињеничном стању, тужилац је по основу решења о наслеђивању Основног суда у Новом Саду О 11183/10 од 20.08.2010. године (правоснажно 20.08.2010. године) постао власник предметних непокретности које су уписане у ЛН бр. .. КО Нови Сад II. Према изводу РГЗ за Лист непокретности број .. К.О. Нови Сад 2 од 05.11.2021. године, парцела бр. .., укупне површине 258 м2, је по врсти градско грађевинско земљиште, а по култури земљиште под зградом и другим објектом у површини од 102 м2 и од 18 м2 и земљиште уз зграду и други објекат у површини од 138 м2 и да је на истом уписана Република Србија, у целости. У Г листу стоји забележба да је 31.03.2021. године покренут поступак - захтев за конверзију земљишта од стране тужиоца. У наведеном листу непокретности уписана је породична стамбена зграда површине 102 м2, ул. ... број .. као власништво тужиоца у целости, те помоћна зграда површине 18 м2 - објекат изграђен без одобрења за градњу, чији је држалац тужилац.

Кат. парцела бр. .., укупне површине 258 м2, налази се у обухвату Плана генералне регулације простора за мешовиту намену између Булевара Европе, Булевара цара Лазара, улице Стражиловске и Жарка Зрењанина, Булевара Михајла Пупина, улице Јеврејске и Футошке у Новом Саду („Службени лист Града Новог Сада“, бр. 40/11...33/21) и Плана детаљне регулације блокова око улице Данила Киша у Новом Саду („Службени лист Града Новог Сада“, бр. 55/18...39/21). Парцела је у зони у којој се налази вишепородично становање. Намена земљишта је за изградњу вишепородичног стамбеног објекта, спратности П+2+Пк и за јавну саобраћајну површину. Током 2006. године тужилац и његов правни претходник су први пут чули да је према урбанистичком плану део површине парцеле намењен за јавну површину, а део за изградњу улице. Тужилац је путем агенције за некретнине током 2014. године огласио продају непокретности. Међутим, и поред интересовања купци су одустајали од купопродаје чим би сазнали за предвиђену јавну намену парцеле. Тужилац не живи у стамбеном објекту јер је неопходна његова адаптација како би се у њему могло живети, али ту има пријављену адресу пребивалишта.

Геодетским вештачењем утврђено је да је од укупне површине ове парцеле од 258 м2, према важећем планском акту, део од 78м2 (северни и северо-источни део) намењен за за вишепородично становање (што чини 30,23% њене површине), док је преостали део од 180 м2 намењен за јавну саобраћајну површину (што чини 69,77% њене површине). Ни један од ових делова предметне кат. парцеле не може да егзистира као самостална грађевинска целина из разлога ближе наведених у налазу вештака геодетске струке. Породична стамбена зграда (објкат бр.1) укупне површине 102 м2 налази се делом (69м2) унутар дела предметне парцеле предвиђеног за породично становање, а преосталим делом (33 м2) унутар дела парцеле предвиђеног за јавну површину. Тужилац не може сам да реализује пројекат парцелације будући да је исти условљен формирањем грађевинске парцеле која би чинила део парцеле тужиоца и делова парцела број .., .. и .., које нису у власништву тужиоца. Оценом налаза и мишљења вештака грађевинске струке утврђено је да тржишна вредност породичне стамбене зграде зграде број 1 износи 3.799.740,00 динара. Тржишна вредност грађевинског земљишта износи 64.000,00 динара/м2, што за површину од 258 м2 износи 16.512.000,00 динара. Укупна вредност предметне парцеле бр. .. са објектом - зградом бр. 1 износи 20.311.740,00 динара. Тужилац је на име прибављене информације платио ЈП „Урбанизам“ износ од 4.275,00 динара, а на име таксе за прибављање информације о локацији Градској управи за опште послове Града Новог сада износе од 3.100,00 и 3.240,00 динара, укупно износ од 10.615,00 динара.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су усвојили тужбени захтев, налазећи да тужилац јесте формални титулар права својине на предметној парцели, али да он то право не може да користи у пуном обиму у смислу члана 3. став 1. Закона о основама својинско-правних односа, закључивши да су предметне непокретности тржишно неконкурентне јер не постоји интерес купаца да купују земљиште које је предвиђено за јавне намене, нити је економски оправдано да се било шта ради на предметној парцели пошто тужени може да узурпира имовину тужиоца позивом на донете планске акте. Оценили су да је ограничење права својине последица нечињења надлежних органа туженог у реализацији донетих планских аката у дужем временском периоду (више од 10 година) и мешања јавне власти у право тужиоца на мирно уживање имовине, што је супротно члану 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода чиме је нарушена правична равнотежа између општег интереса и заштите права на мирно уживање имовине.

По оцени Врховног суда, основано се ревизијом туженог указује на погрешну примену материјалног права због чега чињенично стање није у потпуности утврђено.

Одредбом члана 3. став 1. Закона о основама својинско-правних односа власник има право да своју ствар држи, да је користи и да њоме располаже, у границама одређеним законом. Власник остварује право својине у складу са природом и наменом ствари (члан 4. став 1).

Одредбом члана 58. Устава Републике Србије, јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне. Законом се може ограничити начин коришћења имовине. Према члану 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права. Претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни.

У конкретном случају, тужилац није лишен своје имовине и овлашћења која чине садржину права својине, јер донетим планским актом није спречен да предметни стамбени објекат и парцелу држи, користи и њима располаже у границама одређеним законом, у складу са природом и наменом ствари. Постојање планског акта којим је предвиђено да ће на делу тужочеве парцеле у површини од 78 м2 (што чини 30,23% њене површине) бити изграђени објекти јавне намене (за вишепородично становање), док је преостали део од 180м2 (што чини 69,77% њене површине) намењен за јавну саобраћајну површину је тек услов да се утврди јавни интерес за експропријацију, а усвајање планског акта не значи да ће нужно и доћи до његове реализације. Право државе и јединице локалне самоуправе да планским актима врше урбанистичко планирање нарочито у већим градовима није упитно са становишта закона и врши се у општем интересу. Међутим, са становишта одредбе члана 58. Устава Републике Србије и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, као и у светлу ставова израженим у пресудама Европског суда за људска права неспровођење планских аката у дугом временском периоду, може повредити право власника имовине обухваћене планским актом на њено мирно уживање и без одузимања. Повреда права на мирно уживање имовине у таквој ситуацији произилази из смањене могућности располагања имовином у дугогодишњем временском периоду што има за последицу несигурност власника у погледу тога шта ће бити са његовом имовином, те он трпи прекомерни терет услед изостанка било какве накнаде и непостојања делотворног правног средства.

Следом изложеног, по оцени Врховног суда тужиоцу се не може досудити накнада у висини тржишне вредности његове непокретности, јер се таква накнада досуђује власнику који је лишен своје имовине, а што овде није случај с обзиром на то да плански акти нису спроведени и земљиште није фактички приведено планској намени без спровођења одговарајућег управног поступка. Плански акт који није фактички спроведен не може бити ни основ стицања права јавне својине туженог.

У конкретном случају тужилац је предметне парцеле наследио у току 2010. године од своје баке, тврдећи да је 2014. године оглашавао продају парцеле и стамбеног објекта али да су купци одустајали од куповине по сазнању за планирану намену предметних парцела. Да ли је тужиоцу, као власнику у таквој ситуацији повређено право на мирно уживање имовине и да ли му за то припада право на накнаду и у ком обиму и висини процењује се у зависности од околности конкретног случаја, а нарочито од тога имајући у виду природу и намену ствари, на који начин су земљиште и објекти (породична стамбена зграда и помоћна зграда) који се налазе на предметној парцели коришћени до доношења планског акта, а на који начин након доношења планског акта и у којој мери је такав начин коришћења ускраћен или ограничен имаоцу овог права. Ове чињенице, као и висину накнаде због евентуалног ограничења права на мирно уживање имовине доказује тужилац у складу са правилом из члана 231. став 1. ЗПП. У поступку је изостало утврђење наведених битних чињеница због чега је Врховни суд укинуо нижестепене одлуке и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.

У поновном поступку првостепени суд ће, ради правилне примене материјалног права, употпунити чињенично стање тако што ће утврдити на који начин су предметне непокретности коришћене до и након доношења планског акта (код чињеничног утврђења да тужилац тренутно не живи у кући јер је неопходна адаптација стамбеног објекта како би се у њему могло живети, али да на адреси тог објекта пријављену адресу пребивалишта), који не онемогућава тужиоца да непокретности држи и да се њима користи, нити доказује да је онемогућен или да је смањена могућност располагања имовином искључиво из разлога што је иста обухваћена планским актом, због чега трпи штету у одређеној висини.

Одлука о трошковима поступка зависи од коначног исхода спора, као и одлука о накнади тужиоцу за прибављање писмене документације ради вођења овог спора, због чега је првостепена пресуда укинута и у том делу.

На основу члана 416. став 2. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић