Одредбом члана 404. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11 ... 10/23) прописано је да је ревизија изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, или ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија).

Побијаном пресудом одлучено је о одговорности државе за штету због изосталог намирења потраживања тужиље из радног односа у поступку стечаја над њеним послодавцем „Беобанком“ АД Београд, који је отворен дана 03.01.2002. године. Пресудом је утврђено да је капитал послодавца тужиље био под контролом државе, пошто је једини акционар ове банке била Агенција за осигурање депозита, при чему је повреда права тужиље на суђење у разумном року у поступку стечаја утврђено правноснажним решењем надлежног суда од 07.06.2022. године.

Имајући у виду садржину пружене заштите, чињеницу да је тужиља у току поступка захтевала исплату неисплаћене разлике накнаде опредељене у складу са извештајем стечајног управника о висини и структури ненаплаћених потраживања насталих из радног односа, утврђених у стечајном поступку, начин пресуђења и разлоге на којима су засноване пресуде нижестепених судова, Врховни суд је оценио да не постоји ниједан од законом предвиђених разлога за одлучивање о посебној ревизији. Побијана одлука је заснована на примени одговарајућих одредаба материјалног права и у складу је са Закључком усвојеним на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 02.11.2018. године, према којем Република Србија одговара за материјалну штету насталу због потпуног или делимичног неизвршења правноснажних и извршних судских одлука, односно о стечају утврђених потраживања запослених из радног односа која су без њихове кривице остала неизвршена и у поступку стечаја вођеном над стечајним дужником са већинским друштвеним или државним капиталом, уз услов да је претходно утврђена повреда права на суђење у разумном року. Узрочно-последична веза између повреде права на суђење у разумном року и настале имовинске штете нужно се мора утврђивати у случају када ненаплаћено потраживање не потиче из радног односа, као и у случајевима када то потраживање постоји према извршном, односно стечајном дужнику које није основано на бази друштвеног или државног капитала (допуна Закључка од 02.11.2018. године, усвојена на седници Грађанског одељења Врховног касационог суда од 27.09.2019. године).

Из изнетих разлога, применом члана 404. став 2. ЗПП, одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије као редовне у смислу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизије није дозвољена.

Одредбом члана 468. став 1. ЗПП прописано је да се споровима мале вредности сматрају спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000,00 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе. Одредбом члана 479. став 6. ЗПП прописано је да против одлуке другостепеног суда којом је одлучено у спору мале вредност ревизија није дозвољена.

Тужба ради накнаде материјалне штете поднета је дана 21.12.2022. године, вредност предмета спора побијаног дела пресуде је 1.866,87 динара и поступак је вођен по правилима о споровима мале вредности.

Како је побијаном другостепеном пресудом одлучено у спору мале вредности у коме је искључено право на изјављивање ревизије, одлука у ставу другом изреке донета је на основу члана 413. ЗПП.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић