Пресудом Апелационог суда у Београду Гж 5562/24 од 19.02.2025. године, у ставу првом изреке, одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена првостепена пресуда у делу става првог изреке којим је обавезан тужени да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених физичких болова исплати износ од 187.000,00 динара, за претрпљени страх износ од 230.000,00 динара, за душевне болове због умањења животне активности износ од 637.500,00 динара и за душевне болове због наружености износ од 127.500,00 динара, све са законском затезном каматом од 08.04.2024. године до исплате. Ставом другим изреке, преиначена је првостепена пресуда у преосталом делу става првог изреке, тако што је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се обавеже тужени да јој исплати преко досуђених износа из става првог изреке ове пресуде, до износа досуђених првостепеном пресудом и то износ од још 68.000,00 динара на име претрпљених физичких болова и износ од још 67.500,00 динара на име претрпљеног страха, са законском затезном каматом од 08.04.2024. године одбијен као неоснован. Ставом трећим изреке, преиначено је решење о трошковима поступка садржано у ставу трећем изреке првостепене пресуде и обавезан је тужени да тужиљи на име трошкова парничног поступка накнади износ од 344.162,00 динара са законском затезном каматом од извршности пресуде до исплате.

Против става првог изреке правноснажне пресуде донете у другом степену, тужени је изјавио благовремену ревизију због погрешне примене материјалног права, позивајући се на одредбу члана 404. ЗПП, ради уједначавања судске праксе.

Оцењујући дозвољеност ревизије у смислу члана 404. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“ број 72/11...10/23) Врховни суд је оценио да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној.

Према одредби члана 404. ЗПП ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права (посебна ревизија). О дозвољености и основаности посебне ревизије одлучује Врховни суд у већу од пет судија.

Правноснажном пресудом је одлучено о захтеву тужиље за накнаду нематеријалне штете због тешке телесне повреде задобијене приликом пада тужиље на делу јавног паркинга саплитањем на остатке посечених стубића којима се спречавало паркирање моторних возила. Одговорност туженог за насталу штету судови су ценили у складу са одредбама члана 2. став 1, члан 3, члан 4. став 1, члан 6. и члан 9. став 3. Закона о комуналним делатностима као и члана 3. и члан 4. и 9. Одлуке о јавним паркиралиштима. Нижестепени судови сагласни су да је одржавање јавних паркиралишта изворна надлежност туженог и због тога је одговоран за насталу штету. Допринос тужиље судови су ценили и нашли да исти износи 15 % и за тај износ умањили накнаду применом члана 192, 195 и 200. ЗОО.

Циљ посебне ревизије није да се преиспитују правноснажне пресуде сходно појединостима конкретног случаја, већ да се кроз конкретни случај реши питање од посебног (ширег) интереса, а које се може подвести под један од основа из 404. став 1. Закона о парничном поступку. Наведено у овом поступку није случај. Наводима ревидента побија се утврђено чињенично стање ( ревидент указује да је допринос тужиље настанку штете већи од 15 %) а такви наводи нису правно релевантан основ за изјављивање посебне ревизије. Поред тога ревизија је заснована на наводима да је одговорност тужене за штету искључена будући да је до штетног догађаја дошло на јавној површини. По оцени Врховног суда одговорност тужене не одступа од досадашње праксе овог суда засноване на члановима 2 став 1 и став 3 истог члана Закона о комуналним делатностима. Одржавање јавне површине спада у комуналне делатности, а тужени је дужан да обезбеди квалитетно и континуирано обављање тих делатности и надзор над њиховима вршењем, што је изостало у конкретном случају. Оснивањем јавног предузећа и поверавањем послова комуналне делатности, тужени се не може ослободити одговорности за насталу штету. Поступајући на основу цитиране законске одредбе, Врховни суд је закључио да у овој парници не постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе или новог тумачења права.

На основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“ бр. 72/11... 10/23), одлучено је као у ставу првом изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије применом одредбе члана 410. став 2. тачка 5. Закона о парничном поступку и нашао да ревизија туженог није дозвољена.

Тужилац је против туженог поднео тужбу 10.02.2020. године. Вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде донете у другом степену је 1.182.000,00 динара, односно динарска противвредност 10.087,44 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност од 40.000 евра, по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. Према томе, ревизија није дозвољена, у смислу одредбе члана 403. став 3. ЗПП.

Из наведених разлога је на основу одредбе члана 413. Закона о парничном поступку одлучено као ставу другом изреке.

Председник већа – судија

Јасмина Стаменковић,с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић