Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж 3047/23 од 14.12.2023. године, ставом првим изреке, одбијена је као неоснована жалба тужене и потврђена првостепена пресуда. Ставом другим изреке, одбијен је захтев тужиоца за накнаду трошкова другостепеног поступка.

Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је благовремено изјавила ревизију због погрешне примене материјалног права, са предлогом да се о ревизији одлучи као изузетно дозвољеној, на основу члана 404. Закона о парничном поступку, ради разматрања правног питања од општег интереса, уједначавања судске праксе и новог тумачења права

Тужилац је поднео одговор на ревизију тужене, са захтевом за накнаду трошкова поводом њеног састава.

Одлучујући о дозвољености изјављене ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку - ЗПП („Службени гласник РС“, број 72/11, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови из става 1. истог члана за одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној, јер по оцени Врховног суда у конкретном случају није потребно размотрити правно питање од општег интереса или у интересу равноправности грађана, уједначити судску праксу или дати ново тумачење права.

У конкретном случају, нижестепени судови су одлуку о тужбеном захтеву засновали на релевантним одредбама Закона о основама својинскоправних односа, ценећи испуњеност свих законских услова из члана 28. став 4. наведеног закона за стицање права својине на непокретности ванредним одржајем у ситуацији када је утврђено да тужилац има савесну и мирну државину опредељеног дела катастарске парцеле тужене у површини од 366 м2 у периоду дужем од двадесет година. Стога нема места одлучивању о посебној ревизији тужене ради новог тумачења материјалног права о институту савесне државине и стицања својине одржајем у ситуацији када тужиља није доказала несавесност тужиоца (чија савесност је законска претпоставка), нити постоји потреба за разматрањем правних питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. По оцени Врховног суда, није потребно ни уједначавање судске праксе o овом правном питању јер тужена уз ревизију није доставила, нити се позвала на супротне одлуке из којих би произилазио закључак о различитом одлучивању судова у битно сличним чињенично-правним ситуацијама, где правилност примене материјалог права зависи управо од утврђеног чињеничног стања, а неправилно или непотпуно утврђено чињенично стање и оцена доказа нису разлози да се дозволи одлучивање о посебној ревизији.

Из наведених разлога, Врховни суд је на основу члана 404. став 2. ЗПП одлучио као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 410. став 2. тачка 5. ЗПП, Врховни суд је нашао да ревизија није дозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. ЗПП je прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијеног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Тужба у овој правној ствари поднета је 18.09.2020. године и у њој је означена вредност предмета спора од 50.000,00 динара, коју је прихватио и првостепени суд.

Имајући у виду да се ради о имовинскоправном спору где је предмет спора неновчано потраживање (утврђење права својине на непокретности), у коме означена вредност предмета спора очигледно не прелази законом прописани новчани цензус за дозвољеност ревизије према члану 403. став 3. ЗПП, то је Врховни суд нашао да је ревизија тужене недозвољена.

Из наведених разлога, Врховни суд је применом члана 413. ЗПП одлучио као у ставу другом изреке.

Трошкови одговора на ревизију, по оцени Врховног суда, нису били потребни тужиоцу за вођење ове парнице, те је применом члана 154. став 1. у вези члана 165. став 1. ЗПП одлучио као у ставу трећем изреке.

Председник већа – судија

Мирјана Андријашевић, с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић