Против преиначујућег дела правноснажне пресуде донете у другом степену, тужена је изјавила благовремену ревизију, због погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.

Врховни суд је испитао правноснажну пресуду у побијаном делу, у смислу одредбе члана 408. у вези члана 403. став 2. тачка 2. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС“, бр.72/2011...10/2023), и утврдио да је ревизија неоснована.

У поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 2. ЗПП, на коју Врховни суд пази по службеној дужности.

Према утврђеном чињеничном стању, против тужиоца је, као мал. лица, пред Вишим судом у Београду, Одељењем за малолетнике, вођен кривични поступку Км 338/19, због сумње да је извршио кривично дело убиство у покушају и саизвршилаштву из члана 113. КЗ, у вези члана 30. и 33. КЗ. У том поступку, решењем Ким 458/19 од 09.10.2019. године, тужиоцу је одређен притвор у трајању од најдуже месец дана из разлога предвиђених одредбом члана 211. став 1. тачка 2. и 3. ЗКП. Разлози за одређивање притвора су постојање особитих околности које указују да ће боравком на слободи малолетник ометати поступак утицајем на сведоке као и околности које указују да би у кратком временском периоду могао довршити покушано кривично дело. По истом основу, тужиоцу је притвор продужаван до 28.05.2020. године када је укинут и наложено да се малолетник има одмах пустити на слободу. Кривични поступак који је против тужиоца вођен обустављен је решењем Вишег суда у Београду, Одељења за малолетнике КИМ 338/19 од 28.02.2023. године, јер је заменик ВЈТ пре почетка главног претреса предложио да суд, због нецелисходности изрицања кривичних санкција, обустави кривични поступак према именованом јер је окривљени у међувремну већ навршио 21 годину живота, завршио образовни процес, свестан је озбиљности кривичног дела и последица, није испољавао проблеме у понашању и према њему раније нису изрицане кривичне санкције, па је поступак довољно утицао на њега да убудуће не врши кривична дела. Тужилац је ухапшен на радном месту у кафићу у улици ... „Jahting kaffe“ тако што је у кафић дошло 12 полицајаца, вршен је претрес неколико сати, а у кафићу није било никога осим тужиоца. Након тога је одведен у полицијску станицу где је испитиван и одређен му је притвор. У току притвора био је смештен у ћелију са двоје – троје људи, што је за њега све било веома стресно. Било је покушаја самоубистава других притвореника, а његовој породици је боравак тужиоца у притвору тешко пао. Тужилац је у притвору изгубио 15 кг тежине, пријатељи су га напустили, а страховао је за безбедност своје породице. Пре, као и после овог догађаја, није кривично одговарао нити учинио ниједно кривично дело.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је тужбени захтев тужиоца одбио применом одредбе члана 584. Законика о кривичном поступку из члана 200. ЗОО, налазећи да тужилац, иако се може сматрати лицем неосновано лишеним слободе у смислу одредбе члана 584. став 1. тачка 1. ЗКП, јер је кривични поступак против њега обустављен, не може да оствари право на накнаду штете пошто околности случаја то не оправдавају а тражена накнада не би била правична. По оцени првостепеног суда, пошто је тужилац признао да је извршио кривично дело које му је стављено на терет, следи да његово понашање није морално прихватљиво, односно неприхватљиво је досуђивање новчане накнаде лицу које је признало извршење кривичног дела и које је свесно друштвене неприхватљивости својих радњи.

Другостепени суд је, побијаним делом пресуде, преиначио првостепену пресуду тако што је тужбени захтев тужиоца делимично усвојио. у смислу одредбе члана 584. ЗКП („Сл. гласник РС“, бр.72/2011, са изменама и допунама), који је био на правној снази у време вођења кривичног поступка против тужиоца налазећи да право на накнаду штете не зависи од тога да ли је притвор био одређен законито или незаконито већ само од исхода поступка поводом кога је лице боравило у притвору, што значи да оштећени има право на накнаду штете ако је кривични поступак окончан на један од начина наведених у тој одредби закона, чак иако је притвор био законито одређен, уколико није испуњена негативна претпоставка која искључује право на накнаду штете. То је случај када је лице својим недозвољеним понашањем проузроковало лишење слободе, а овде то није случај. По оцени другостепеног суда, битна чињеница за одлучивање о праву тужиоца на накнаду штете због неоснованог лишења слободе је то што је он, као малолетно лице боравио у притвору у периоду од 09.10.2019. године до 28.05.2020. године (233 дана), а кривични поступак који је против њега вођен окончан је решењем о обустави поступка због одустанка јавног тужиоца од кривчиног гоњења. Такође, из доказа изведених у првостепеном поступку не произлази закључак да је тужилац својим незаконитим поступањем узроковао лишење слободе имајући у виду да је притвор према њему одређен из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 2. и 3. ЗКП, а што нису разлози који указују на недопуштене радње самог осумњиченог.

По оцени Врховног суда, другостепени суд је, делимичним преиначењем првостепене пресуде, правилно применио материјално право.

Одредбом члана 584. ЗКП („Сл. гласник РС“, бр.72/2011, са изменама и допунама), који је био на снази у време вођења кривичног поступка против тужиоца, прописано је да се неоснованим лишењем слободе сматра, између осталих, лице које је било лишено слободе а није дошло до покретања поступка или је правноснажним решењем поступак обустављен или је оптужба одбијена или је поступак правноснажно окончан одбијајућом или ослобађајућом пресудом. Такође је прописано да накнада штете не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе.

Новчана накнада нематеријалне штете прописана је у одредби члана 200. став 1. ЗОО, тако што за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањене животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх, суд ће ако нађе да околности случаја, нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете и у њеном одсуству.

У конкретном случају, тужилац је ухапшен на његовом радном месту, 09.10.2019. године, у време када је био малолетан, а због сумње да је извршио кривично дело убиство у покушају и саизвршилаштву. Притвор му је одређен и продужаван због постојање особитих околности које указују да ће боравком на слободи ометати поступак утицањем на сведоке и околности које указују да би у кратком временском периоду могао да доврши покушано кривично дело, а у притвору је провео укупно 233 дана. Кривични поступак поводом кога је тужилац боравио у притвору обустављен је решењем Вишег суда у Београду, Одељења за малолетнике Ким 338/19 од 28.02.2023. године. То значи да су испуњени услови прописани одредбом члана 584. ЗКП, на основу којих се тужилац сматра лицем неосновано лишеним слободе, које, притом, није својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе, имајући у виду да притвор против њега није био одређен из тих разлога. У кривичном поступку, притвор представља принудну меру која је усмерена на личну слободу окривљеног, приликом чијег одређивања, односно извршења, је суд дужан да настоји да њена примена (која има за последицу ограничење основних личних права) буде само у оној мери и трајању које је неопходно. Дакле, притвор представља меру обезбеђења присуства окривљеног у кривичном поступку, а недозвољени поступци којима окривљени проузрокује лишење слободе представају радње усмерене на избегавање присуства кривичном суђењу као што су бекство, неодазивање позивима суда, давање нетачних података о адреси пребивалишта или боравишта, и слично. У конкретном случају, притвор против тужиоца није одређен како би се осигурало његово присуство у кривичном поступку, већ из других разлога, што значи да је тужена дужна да тужиоцу накнади предметну штету, како је правилно закључио другостепени суд. Износ новчане накнаде нематеријалне штете тужиоцу другостепени суд је правилно одмерио, у смислу одредбе члана 200. ЗОО, имајући у виду све околности конкретног случаја, пре свега животну доб тужиоца, трајање притвора као и врсту и тежину кривичног дела, које му је стављено на терет, те социјалне и породичне прилике у којима је тужилац био у то време. Због тога, тужена неосновано у ревизији указује на погрешну примену материјалног права.

Правилна је и одлука о трошковима парничног поступка јер је донета правилном применом одредбе члана 153, 154. и 165. став 2. ЗПП.

На основу одредбе члана 414. став 1. ЗПП, Врховни суд је одлучио као у изреци.

Председник већа - судија

Гордана Комненић с.р.

За тачност отправка

Заменик управитеља писарнице

Миланка Ранковић