Против правноснажне пресуде донете у другом степену, тужилац је благовремено изјавио ревизију због погрешне примене материјалног права, на основу члана 404. став 1. Закона о парничном поступку, побијајући је у целости ради уједначавања судске праксе.

Испитујући дозвољеност ревизије на основу члана 404. став 2. Закона о парничном поступку – ЗПП („Службени гласник РС“ бр. 72/11, 49/13 – УС, 74/13-УС, 55/14, 87/18, 18/20 и 10/23 др.закон), Врховни суд је нашао да нису испуњени услови за одлучивање о ревизији као посебној, узимајући у обзир садржину тражене судске заштите, начин пресуђења, разлоге за одлуку о тужбеном захтеву, као и садржину ревизијских навода.

Предмет тражене правне заштите је накнада материјалне штете у виду изгубљене добити због незаконитог рада комуналних и других јавних предузећа, чији је оснивач град, а побијаном другостепеном потврђена је првостепена пресуда у делу којим је усвојен захтев тужиоца, док је преиначена одлука о камати тако што је иста досуђена од момента доношења судске одлуке, с позивом на члан 189. став 2. ЗОО, при чему је суд имао у виду протек времена од дана вештачења 24.05.2017. године до доношења судске одлуке 27.04.2019. године. Одлука о трошковима поступка је донета према успеху странака у жалбеном поступку .

По оцени ревизијског суда, образложење побијане пресуде не одступа од судске праксе у тумачењу у примени материјалног права у конкретној чињеничној и правној ситуацији, у вези са законским разлозима датим за одбијање тужбеног захтева за исплату камате од дана вештачења, те досуђивањем камате од дана доношења судске одлуке. Такође, посебном ревизијом побија се одлука о трошковима поступка, о којима је суд одлучио сразмерно успеху странака у поступку, па није реч о ускраћивању тужиоца у праву на накнаду трошкова поступка. У обзир је узето и то да је институт изузетне дозвољености ревизије резервисан искључиво за питања из домена примене материјалног права, а у конкретном случају правно питање које се у ревизији наводи као спорно је процесно питање.

Имајући у виду да пресуде које је тужилац приложио не поткрепљују његову тврдњу о неуједначеној судској пракси, Врховни суд је нашао да у конкретном случају не постоји потреба за новим ни уједначеним тумачењем права, па је стога одлучено као у првом ставу изреке.

Врховни суд је испитао дозвољеност изјављене ревизије и у смислу одредаба члана 410. став 2. тачка 5. у вези са чланом 468. став 1. и 479. став 6. ЗПП и оценио да је и у смислу тих законских одредаба ревизија тужиоца недозвољена.

Законом о парничном поступку је прописано да су спорови мале вредности спорови у којима се тужбени захтев односи на потражиавање у новцу које не прелази динарску противвредност 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подоношења тужбе (члан 468. став 1.) и да у спору мале вредности против одлуке другостепеног суда ревизија није дозвољена (члан 479. став 6.), као и да је ревизија недозвољена (члан 410. став 2. тачка 5.) ако је изјављена против пресуде против које по закону не може да се поднесе (члан 403. ст. 1. и 3.), осим из члана 404. овог закона.

Поступак у овој правној ствари је започет 23.02.2018. године, ради накнаде штете у висини 11.636,00 динара, па се у конкретном случају ради о спору мале вредности, у коме ревизија није дозвољена на основу одредбе члана 479. став 6. ЗПП.

С обзиром да је побијаном пресудом донетом у другом степену одлучено у спору мале вредности да у таквом спору није дозвољена ревизија, Врховни суд је одлучио као у другом ставу изреке, на основу члана 413. ЗПП.

Није од утицаја што је побијаном пресудом првостепена пресуда преиначена, јер је преиначена одлука о камати у спору мале вредности, у коме се иначе не примењује одредба члана 403. став 2. тачка 2. ЗПП, према којој је ревизија увек дозвољена кад другостепени суд преиначи првостепену пресуду и одлучи о захтевима странака.

Председник већа – судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић