Према члану 404. став 1. Закона парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“ број 72/11 ... 18/20), ревизија је изузетно дозвољена због погрешне примене материјалног права и против другостепене пресуде која не би могла да се побија ревизијом, ако је по оцени Врховног касационог суда потребно да се размотре правна питања од општег интереса или правна питања у интересу равноправности грађана, ради уједначавања судске праксе, као и ако је потребно ново тумачење права.

Имајући у виду разлоге на којима су заснована решења нижестепених судова код одређивања предлагачу новчане накнаде за експроприсано земљиште за потребе изградње аутопута, коју је дужан да исплати противник предлагач као корисник експропријације, као и наводе изнете у ревизији противника предлагача, Врховни суд је оценио да у конкретном случају нису испуњени услови за одлучивање о ревизији противника предлагача, применом члана 404. ЗПП. Правно становиште нижестепених судова у овој правној ствари је у складу са постојећом судском праксом ревизијског суда у примени и тумачењу материјалног права код одређивања новчаних накнада за експроприсано земљиште према статусу земљишта одређеног планским актом на основу којег је утврђен јавни интерес и донето правноснажно решење о експропријацији. Правилна примена материјалног права у стварима као што је ова, почива на одредбама чланова 41. став 2. и 42. став 1. Закона о експропријацији, у складу са којима је одлучено у овом конкретном случају. Имајући у виду да је питање новчане накнаде за експроприсано земљиште у јавном интересу ради изградње државног пута, већ разматрано у установљеној судској пракси инстанционо највишег суда у Републици Србији, не постоји потреба за новим тумачењем права, као ни разматрања питања од општег интереса или у интересу равноправности грађана. Услова нема ни за разматрањем питања начина утврђења тржишне вредности непокретности, која је у овом случају утврђена на начин који не одступа од правног схватања о одређивању висине накнаде за грађевинско земљиште, израженог у бројним одлукама Врховног касационог суда и Уставног суда, да суд приликом одређивања висине накнаде није везан искључиво проценом пореске управе, већ је овлашћен да изведе доказ вештачењем и висину накнаде одреди применом критеријума који су комплексним вештачењем узети у обзир при утврђењу тржишне вредности конкретне непокретности.

Из изнетих разлога, оцењено је да нису испуњени законом прописани услови да се прихвати одлучивање о ревизији као изузетно дозвољеној. На основу члана 404. став 2. ЗПП одлучено је као у ставу првом изреке.

Испитујући дозвољеност ревизије у смислу члана 410. став 2. тачка 5. у вези члана 420. ЗПП, Врховни суд је нашао да је ревизија противника предлагача недозвољена.

Одредбом члана 403. став 3. Закона парничном поступку, прописано је да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима ако вредност предмета спора побијаног дела не прелази динарску противвредност 40.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе.

Судски поступак ради одређивања накнаде је започет 12.11.2019. године. Вредности предмета спора износи 1.212.132,00 динара, што не прелази прописани имовински цензус за дозвољеност ревизије. Стога, ревизија није дозвољена.

Из изнетих разлога, на основу члана 413. Закона парничном поступку, у вези члана 30. Закона о ванпарничном поступку, одлучено је као у ставу другом изреке.

Председник већа - судија

Јелица Бојанић Керкез, с.р.

За тачност отправка

Управитељ писарнице

Марина Антонић